Страх од пропуштањa

Страх од пропуштања или скраћено ФОМО се базира на идеји да свако од нас протраћи свој живот и пропушта неке узбудљиве тренутке, док неко други у том истом тренутку доживљава нешто много боље у чему ми не учествујемо.

Већину времена нисмо ни свесни колико нека, по нашем мишљењу, безазлена ствар, може дуготрајно да утиче на нас. У ери масовне зависности од друштвених мрежа и интернета појављује се, по некима несавладиви, страх од пропуштања (fear of missing out-FOMO).  Шта је то толико страшно да скоро 60% људи који користе друштвене мреже мисле да “болују” од овог феномена?

Страх од пропуштања или скраћено ФОМО се базира на идеји да свако од нас протраћи свој живот и пропушта неке узбудљиве тренутке, док неко други у том истом тренутку доживљава нешто много боље у чему ми не учествујемо. Ова појава може бити заиста исцрпљујућа јер у бесмисленим покушајима да постигнемо и проживимо све можемо постати хронично уморни и остаје нам све мање енергије за ствари у којима заправо највише уживамо. Није могуће да бриљирамо у свему и зато би требало да усмеримо нашу енергију у стварима које волимо и у којима смо добри. ФОМО је увек постојао, али данас је појачан присуством друштвених мрежа и самом могућности да преко интернета можемо да сазнамо ко шта ради у било ком моменту. Јавља се претежно код младих али наравно да има случајева и код одраслих. Према речима старијих – некада су постојала свега три ТВ-канала, није било интернета, кабловске телевизије, и платформе као што су Netflix и HBO, па је количина садржаја која је била у понуди била много мања, самим тим је и страх да ћемо нешто пропустити био слабији. Данашњим тинејџерима је доступна огромна количина информација и имамо више свести о томе шта раде чак и људи који нису у нашој непосредној близини. Са повећавањем нама доступног садржаја појачала се и наша потреба за њиме. У нама овај феномен буди осећај неиспуњености и некада веома негативно утиче на слику коју имамо о себи. У неким случајевима људи сматрају себе мање вреднима и пада им самопоуздање, јер када упореде своје, на пример, обично мирно суботње вече, са којим смо били задовољни до момента када смо га упоредили са неком лудом журком или луксузном вечером коју смо видели на Instagram-у или Facebook-у.  Добијамо осећај празнине и не ценимо оно што имамо у овом тренутку. Закључили смо да ФОМО узрокује неку дозу незадовољства и то онда неки људи могу да осете потребу да лажно представљају свој живот на интернету како би се осећали више вреднима. Лажирање неких догађаја ће нас можда у датом моменту испунити и учинити да се осећамо важнима , али када нам та радња пређе у навику и потребу то постаје огроман проблем. У суштини велики страх од пропуштања нас спречава да живимо живот у тренутку и у садашњости. На крају се намећу питања како пребродити овај страх и да ли је то уопште могуће? Сасвим савладати овај страх не би ни била добра ствар јер нас здраве количине страха од пропуштања покрећу и не дозвољавају нам да будемо пасивни у животу. Сви са овим проблемом требало би, следећи пут кад буду бринули да ће нешто пропустити, да се запитају: Да ли ће ми ово значити за недељу дана? Како ће ово обогатити мој живот, и најважније питање:

 Да ли је ово мени заиста толико важно?

Елена Чобан      I4

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *