Професор и писац – Драгана Бошковић

 

Излажење из оквира школског програма који подучавам у гимназији, односно бављење свим дисциплинама науке о књижевности, за мене представља неку врсту „умне гимнастике“, како се на часовима не бих понављала, како бих наставила да изнова откривам чари књижевности и себи и ђацима, и како бих кроз критику пратила савремену књижевну продукцију и ослушкивала читалачки дамар.

 

Поводом манифестација Прозафеста  и Booktalk, имали смо прилику да урадимо интервју са професорком наше школе Драганом Бошковић, која је била учесница истих, а која се уједно бави и писањем. Она је са нама разговарала о значају сусрета писаца и ђака на Прозафесту као и изазову позива писца и гимназијског професора.

Какав је значај Прозафеста у школским оквирима и како он утиче на ученике?

Одмах ћу вам изнети податак да сам 2013. у тиму добровољаца за Прозафест имала 6-7 ђака, док их је ове године било чак 16, а чак је учествовала и матуранткиња која похађа наставу на мађарском језику.

Прозафест је јединствена манифестација која за мене носи и прилично личну ноту, јер сам је пратила од самог почетка као постдипломац Српске књижевности, а једни од оснивача су били мој ментор, проф. др Сава Дамјанов и његов ментор, наш познати писац и универзитетски професор, Милорад Павић, који се, нажалост, упокојио 2009. Прозафест је револуционарни културно-књижевни догађај, јер је Културни центар Града Новог Сада, под чијим покровитељством се фестивал одржава, схватио да је неопходно укључити и читаоце који тек стасавају, тако што је укључио новосадске гимназијалце да модерирају књижевне сусрете.

Колико је важан контакт ученика и писаца?

Само бих се надовезала на претходни одговор и рекла да је укључивање омладине у фестивал као и саму књижевност сјајна подршка и нама, професорима књижевности, да са добровољцима, радозналим читачима, искорачимо из учионице и дамо прилику ђацима да у директном разговору са живим писцима дођу до разноврсних сазнања о књижевном раду, као што су мотивација писаца, инспирација, узори, лектира, зрење, потешкоће и све оно што их занима, а о чему ми на часовима дискутујемо посредно. Такође ми је веома важно да ученици „доживе“ писце, да виде колико су то људи широких назора, различитих вокација, различитих стилова, радознали, образовани, освешћени, те тако разликују писце и „оне које пишу“.

Сигурна сам да све то за ђаке представља велику вредност, не само модераторе, већ и оне који су у публици. Знам само да смо захваљујући Прозафесту били у прилици да угостимо многе познате домаће и стране писце, које иначе не бисмо били у могућности да доведемо. И морам да напоменем да су и они увек са одушевљењем и пуни утисака одлазили из гимназије, а са многима смо још увек у контакту.

С обзиром на то да се и сами бавите писањем, и да сте учествовали на манифестацији Booktalk, какав је осећај бити „са друге стране“ односно бити писац, а не професор?

На овој манифестацији сам учествовала као академски аутор, односно теоретичар и критичар књижевности, јер је сесија на којој сам говорила била посвећена стваралаштву Едгара Алана Поа. Што се самог осећаја тиче, често сам у прилици да будем „са те друге стране“, пошто ми је веома важно да се бавим и тим аспектом књижевности. Наиме, сматрам да се те две, или још боље рећи три сфере књижевности (писање, проучавање књижевности и њено подучавање) међусобно допуњују у мојој личности, и неретко инспиришу једна другу. Излажење из оквира школског програма који подучавам у гимназији, односно бављење свим дисциплинама науке о књижевности, за мене представља неку врсту „умне гимнастике“, како се на часовима не бих понављала, како бих наставила да изнова откривам чари књижевности и себи и ђацима, и како бих кроз критику пратила савремену књижевну продукцију и ослушкивала читалачки дамар. На крају, писање би било као неки шлаг на торту, јер, не само да ме обогаћује као личност, као уметничког ствараоца, већ ми и даје известан осећај самопоуздања и кредибилитета када са ученицима тумачимо друга књижевна дела. Такође, мислим да ми даје много дубљу перспективу ишчитавања ученичких радова, која за мене као професора представљају и највећу награду у раду.

Због чега је важно бити свестран професор ? Да ли се више проналазите у писању или у предавачком раду?

То би било као да питате мајку које дете више воли. Као што већ напоменух у претходном одговору, сви ти аспекти бављења књижевношћу уистину обогаћују моје биће и сматрам се врло срећном што могу све подједнако да их гајим, јер мислим да ме то чини и племенитијом особом и бољим професором.

Марија Вукајловић I3

Марија Добрић I3

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *