Moгу да нећу

 

Ако икад помислимо да вршимо насиље над другим требало би да се поставимо на туђе место и да размислимо како бисмо се осећали да се нама тако нешто догоди. Тако ћемо најлакше схватити да не треба другима да чинимо оно што не желимо да нам буде учињено.

У оквиру Дечје недеље, 10.10.2019. године, имали смо прилику да одгледамо представу ‘‘Могу да нећу’’ организовану од стране Удружења ‘‘Живот као инспирација’’. Представа се одиграла у Свечаној сали Гимназије ‘‘ Светозар Марковић’’.

Тема представе била јe насиље и злостављање у школама, и како оно утиче на децу односно жртве или чак саме насилнике. Четири глумца су нам представила неколико ситуација које показују начине на који се физичко и психичко насиље одвија у свакодневном животу. Прва ситуација била је у вези са злостављањем од стране другарица на часу уз уцењивања и претње. Наиме, дечак који је био жртва је само покушао да буде искрен пред наставницом и да каже шта су имали да ураде за домаћи задатак, али су га девојчице у томе спречиле јер нису хтеле да њихове оцене буду угрожене.

То је за последицу сигурно имало да се дечак осећа несигурно, уплашено и да почне да сумња у себе.

Ипак, акценат представе је био на кућном васпитању и на томе да је наше понашање управо оличење онога како се родитељи према нама опходе и чему нас уче. Пошто мајка девојчице, насилнице, према њој није показивала заинтересованост и није јој давала довољно пажње то се знатно одразило на њено понашање. Са друге стране, у породици злостављаног дечака, он је добијао и више пажње него што је тражио и његова мајка се трудила да се умеша у сваки део његовог живота што такође није дало најбоље резултате. И сам злостављани дечак је према другима био неосетљив и груб. Тиме се поставља питање да ли су и сами насилници жртве, али и да ли су и жртве уједно и насилници.

‘Bullying’,односно злостављање,је заснован на жељи за пажњом, доминацијом и моћи. Оно представља неодговарајући начин испољавања личних проблема и недостатака на некој другој особи, на штету те особе.

Ако икад помислимо да вршимо насиље над другим требало би да се поставимо на туђе место и да размислимо како бисмо се осећали да се нама тако нешто догоди. Тако ћемо најлакше схватити да не треба другима да чинимо оно што не желимо да нам буде учињено.

Порука коју нам представа даје, јесте да, ако се на било који начин сусретнемо са насиљем кључно је да затражимо помоћ или да пробамо да помогнемо другом у таквој ситуацији. Никад не знамо шта се може догодити или које последице могу бити и зато је најбитније да се не чека са решавањем проблема, јер то може још више да погорша ситуацију. „Сви сте ви одговорни” је реченица којом је представа била завршена, а тиме се апелује на то да није срамота потражити помоћ.

Насиље  је озбиљан проблем према којем не треба никако да останемо равнодушни јер ако га игноришемо или се правимо да не постоји оно ће се само још више проширити и имаће видне последице за појединце и цело друштво.

Марија Добрић I3 и Марија Вукајловић I3