Љубав треба да држимо за руку, ма које боје она била – Критички приказ представе „Значи Марко, као Краљевић“

Представа почиње навијачком песмом која одмах оставља јак утисак и буди интересовање код публике. Оно што ову представу чини веома интересантном јесте сценографија. Прилично једноставна и скромна, али изузетно практична. Током читаве представе глумци је померају и користе најбоље могуће. Захваљујући одличној поставци сценографије, зид између публике и  глумаца је срушен од самог почетка.

Тема представе су проблеми савременог друштва. Главни ликови, Марко и Ивана жуде за нечим узвишеним. Свако на свој начин тежи да дође до свог пуног сјаја. Иванини идеали су новац, гламур и популарност. Њен пут до свега тога су дочарале и употпуниле музичке композиције које је изводио хор. Његова је улога звона у школи, звона мобилних телефона и улога полиције. Управо је хор један од фактора који ову представу чине јединственом. Ипак, мислим да је могао имати још неку сврху и тако појачати своју улогу у представи.

Марко бира другачији пут. Он постаје члан навијачке екипе и мисли да ради нешто узвишено и херојски, због тога себе и своје име доводи у везу са најпознатијим српским јунаком из народне књижевности, Марком Краљевићем.

Заплет почиње када се појави њихов отац који је Ром. Тада се најбоље виде карактери два главна лика. Обоје га одбацују, иако он неколико пута говори да има само једну жељу, да буду  фамилија. Ивана, зарад популарности и новца покушава да се зближи с оцем. Тада схватамо да је њена једина љубав новац. Марка избацују из навијачке екипе када сазнају да му је отац Ром. Овде се појављује нови проблем, који прераста у централни – расизам. Расизам је идеологија која је нажалост веома заступљена у савременом друштву. То је једна од такозваних табу тема, којих смо сви свесни али избегавамо да признамо. Веома је важно истаћи последице оваквих ставова и идеја. Глумци су то урадили прилично добро. Трудили су се да изнесу своје улоге најбоље што могу, али су у неким тренуцима реплике изговаране убрзано и неразговетно.

Сам крај делује недовршено. Неколико радњи се истовремено догоди, и одмах након тога сви ликови, заједно са хором певају песму „Across the universe“ која употпуњује дотадашњу атмосферу и истиче моћ хора.

Најважнија ствар је да се на крају види преображај ликова, и њихова катарза. Мислим да је то требало да се истакне мало више али без обзира на то, порука је пренесена.  Основа друштва је породица која се гради на љубави. Без праве љубави је тешко изаћи на прави пут. Иако залутамо, она је ту да нам помогне. Зато је, по мом мишљењу, порука представе: „Љубав треба да држимо за руку, ма које боје она била.“

Уна Лукић III2