Шта се налази између индивидуалног и колективног?

Представа Карловачке гимназије, под називом „Значи Марко, као Краљевић“ јесте прича о проблему који је широко распрострањен на глобалном нивоу. Центар дешавања уперен је у једну националну мањину, Роме и јединствену друштвену групу, тинејџере. Радња је испреплетена важним кључним мотивима који се  појављују, као што су: расизам, притисак друштва, породица, љубав, пријатељство, мода и многи други.

Оно што је ову представу издвојило од других јесте сценско решење и сам приступ изради сценске игре. Драмска трупа се састоји чак од четрдесет учесника, а свако има посебан задатак. Техничка подршка је свој посао одрадила на задовољавајућем нивоу. На самом почетку је пуштала снимке који бележе стварна дешавања у Београду, 2008. године. Место радње, наш главни град, је такође дочарао и језик (сленг) којим се служе глумци. Користећи неколико стиропорских блокова, место радње је за кратко време било измештено и добило нов изглед. Столице су у два реда постављење са горње, леве и десне стране формирајући слово П. Стил којим је представа дочарана је сам по себи апстрактан, те захтева бољу пажњу и концентрацију.

Двоје главних ликова, Ивана и Марко, су брат и сестра чија мајка њима открива да је њихов отац  Ром. Та новост утиче другачије на њихове животе. Ивана више не разговара са својом најбољом пријатељицом, која се с њом дружила чак и када није нужно пратила трендове, али је прихваћена у друштву због очевих материјалних поклона. Главни јунак ове приче, Марко, је навијач, а поред тога страствени противник Рома. Након што се прошири истина о идентитету његовог оца, друштво га одбацује. Поставља се питање — Зашто Ивана утеху и задовољство проналази у стварима, а Марко у мржњи? На шта је све човек спреман да би се осећао прихваћеним?

Једна од основних људских потреба јесте потреба за формирањем веза и контакта с људима. Хладан однос у породици сматрам основом за стварање многобројних проблема. Ако човек у најранијој доби свог живота, па и касније, добија љубав и пажњу он је неће тражити у тривијалним, пустим и безначајним стварима – он ће научити да је тражи на префињенијим местима и да је једина ствар која се не умањује кад се дели, него само расте још више јесте љубав.

Глума је била задовољавајућа. Група учесника која је приказивала женско (Иванино) и мушко, (Марково) друштво је била добро увежбана. Они су приказивали токсично окружење за Ивану и Марка. Лакше је прихватити став него имати сопствен, јер је то разлог зашто би неко био изопштен. Драго ми је што је овај зачаран круг разбијен помирењем Иване и њене најбоље пријатељице на крају представе.

Двадесет чланова представља хор, те се ова представа може сматрати и мјузиклом. Избор музике одговара изведби и постављеном задатку. Симболично се изводи песма „Shine bright like a diamond“ од извођача Ријане, која означава жељу за сјајем и уклапањем у друштво, а такође краси и романтичну везу између Сузи (мајке) и Ђолета (оца). Посебно ми се допало што хор представља пасивне посматраче, те сви реагују на оно што се дешава на сцени на исти начин. Када је у питању свађа или насиље, хор ћути. Та идеја је, по мом мишљењу, требало да буде понављана, ради још бољег утиска. Дисциплина је веома важна на сцени, нарочито када је тако много учесника у истом тренутку на позорници, јер покрети који се приватно начине (а не у склопу лика) могу одвратити пажњу или нарушити озбиљност сцена.

Индивидуализам ка којем је свет данашњице окренут препознала сам у хору. Представа задаје публици поређење и једноставно питање — Шта се налази између индивидуалног и колективног? Сведоци смо људске хладнокрвности, безосећајности и спремности да се сто или чак хиљаду живота запостави ради остварења сопствене користи. Човек не испитује дешавања других, осим ако се не тичу њега директно. Лично мислим да је прави баланс између индивидуализма и колективизма јединственост појединца у ставовима, интересовањима и размишљању а толеранција и прихватање различитости у колективу.

Нисам песимиста, те се не мирим лако са чињеницом да ће свет остати такав какав јесте као што је хор изнео на завршетку представе нумером „Аcross the universe“. Ђоле, иако је одговарао стереотипима Рома (живео је у Немачкој и у ствари илегално зарадио свој новац) на крају је стао у одбрану свог сина. Прихватио је затворску казну која му  је следила. Овакав расплет има позитивну конотацију, те могу извући поруку да никад није касно искупити се и исправити своје грешке. Једина ограничења која постоје су у глави нас самих. Верујем у снагу појединца и да докле год постоје они који ће безрезервно помоћи другоме у невољи, боље усмеравати људску заједницу.

Теодора Петковић III6