Критички приказ представе „Шест лица у потрази за аутором“

Пиранделово дело „Шест лица у потрази за аутором“ је један врло тежак и захтеван комад, поготово за младе глумце, који су се, овога пута, осмелили да га изведу.

Радња саме представе је веома необична. Све се одвија на једном месту, у позоришту, и кроз представу се стално појављују нови ликови са неким својим причама. Наиме, представа говори о позоришту које има глумца, али редитељ још увек није пронашао представу коју би могли да играју. У позориште му долази једна врло перфидна и дегутантна породица са необичном и животном причом, која му нуди материјал за представу — њихов живот.

Глумци су се озбиљно ухватили у коштац са овом представом, а посебно они који су имали једну од кључних улога. Сматрам да су управо те кључне улоге врло добро одигране и да је глума била на пристојном нивоу, барем што се њих тиче. У представи има пуно споредних улога које представљају глумце тог позоришта. Ти ликови се углавном налазе у задњем делу позорнице и у току представе глумци су се потрудили да стално нешто раде у позадини,  да изгледа као да међусобно разговарају,  што нису лоше одиграли. Међутим, сматрам да је толики број глумаца који се једном или двапут укључе у представу, на кратко, непотребан стално на позорници. Дикција појединих глумаца није била на задовољавајућем нивоу па се поједине реченице нису могле разабрати. Неки од глумаца су били тихи и то је такође условило тешко разумевање изговореног текста, као и окретање леђа публици, што је било често. Сценски покрет је нешто на чему већина глумаца треба да поради, јер су деловали ограничено и као да цео простор није само њихов. Оно што код глумаца одушевљава јесу кореографије, које су биле веома добре, глумци су добро плесали!

Техничка подршка представе је одрадила сјајан посао! Светла, музика и један део говора који се чуо са звучника били су одлично уклопљени, и нити једног тренутка нису каснили или пожурили. Цела трупа делује као добро увежбан тим и лепо су се снашли на њима непознатом терену. Имали су чак и свог техничара који им је „намештао светла“ довикивали су се са њим, а он се налазио горе, на балкону. У току представе коришћен је и просценијум; та два момента су помогли публици да добије утисак да се радња представе стварно дешава у позоришту.

Костими су одлично урађени, уклапају се са ликовима! Највише ми се допао костим Мадам Деколте, а добре костиме имали су и мајка и деца. Перике су биле веома добре, код глумаца који су их имали, као и шминка — лик редитеља је имао добро урађену и врло убедљиву шљиву испод ока.

Сценографија је нешто што доминира у целој представи. Мислим да није било тешко направити добру сценографију за једну једину сцену, али је сценографија стварно одлична. Елементи позорнице и гардеробе су нешто што је стварно било одлично, иако јесте једноставно употпунило је изглед целе сцене. Оно што је дефинитивно најзанимљивије код сценографије јесте црни параван који се подиже и спушта у току представе, у зависности од потребе.

Композиција целе представе  је могла бити боље урађена. Дуго времена је радња пасивна и на сцени су људи који нешто причају и препиру се, а онда одједном наиђе нека занимљива кореографија. Друга половина представе је много занимљивија, јер садржи више покрета и плеса.

Највише ми се од целе представе допао крај, брат и сестра који стоје на врху сценографије у задњем делу сцене и „говоре“ текст који се пуштао на звучнике. Светла су у том делу представе била одлична и сам призор величанствен. Не свиђа ми се што у представи доминирају прилично досадни и дугачки монолози и ретко се у представи воде прави дијалози, иако наводно ликови све време комуницирају једни са другима. Онај ко не држи монолог оде у задњи део сцене, седне и чека да овај који прича заврши, а када дође време да нешто каже иступи, каже и поново се врати назад. Такав начин комуникације је учинио представу монотоном.  Делови кореографије које су играли чланови породице или Мадам Деколте, остављају утисак  дегутантности  који доминира. Упркос томе представа није прешла границу пристојности, напротив, поздрављам смелост професора и ученика!

Представа не носи јасну поруку, већ је нешто што бих гледао за „разбибригу“.

Када бих је могао поново погледати, учинио бих то, без обзира на све замерке које имам!

Марко Марић III5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *