Критички приказ представе „Мартин сан“

Улазим у салу и на самом улазу добијам папирић на ком пише „Мој сан је…“.

Први знак да је представа коју гледам интерактивна и да нећу само немо седети и гледати глумце на позорници. Оно што ме на улазу такође затиче јесте сценографија. Са десне стране стоји клавир за којим већ седи Марта, главни лик представе. Приметнe су и две чипкане завесе које стоје на пролазу између места за публику. На сцени стоје два штафелаја са платном за сликање и са десне стране сцене налази се још један клавир. Но, иако нема много реквизита, моћи ћемо јасно да замислимо у каквом простору се одвија радња. Глумци кроз представу врло лако и брзо намештају сценографију у одређеним сценама, које се на пример одвијају у кући. То што се сценографија намешта у ходу и што нам не одузима време и пажњу је свакако велики плус. Сценографија је веома добра, поготово због њене минималистике.

 

Концепт целе представе је нешто што највише одудара од неког конвенционалног и устаљеног начина извођења представа. У току представе позорница се најмање користи, она служи као Ђурин уметнички атеље. Самим тим што је сценографија распрострањена по целој сали, највише се у току представе користи део сале који се налази испред позорнице. Тај моменат, да су глумци у равни са публиком и да је цео простор заправо сцена, чини представу непосреднијом и даје нам доживљај блискости са њеном радњом, што је одлично урађено! Такође, глумци на почетку представе не налазе се иза сцене, него седе у публици. Ту се налазе до момента када их Морфеј, грчки бог сна, „одабира“ и изводи како бисмо могли да видимо који су то њихови снови и како изгледа њихов живот. То је исто један врло занимљив моменат, који нас доводи у ситуацију да се запитамо да ли смо ми можда могли бити прозвани да изађемо. Морфеја тумачи професорица која води глумачку трупу — поново неконвенционалан тренутак.

 

Радња представе је врло занимљива. Јасно је да су глумачкој трупи за инспирацију послужили примери особа и карактера из свакодневног живота, који су нам свима донекле познати. Представа нас наводи на наше унутрашње размишљање, јер је проткана психолошким моментима ликова. Радња је смештена у тачно одређено време,  одвија се у двадесетом веку кроз различите године. Представа је на почетку ретроспективна, почиње у одређеном тренутку Мартиног живота, на крају се враћа у њено детињство и прати њен живот до краја. Глумци јасно дају знак када се време враћа у назад на врло занимљив начин. Две глумице излазе на сцену, стају једна иза друге, окрећу своје испружене руке у смеру супротном од кретања казаљке на сату и производе звук куцања сата. Када бих морао издвојити своје омиљено идејно решење неког проблема у представи, мислим да би то дефинитивно било то решење. Касније кроз представу, Ђура, како године пролазе, исписује годину радње на један хамер који се налази поред позорнице налепљен на зид. За начин на који се публици говори које је време у питању рекао бих да је одличан, јер је у сваком тренутку врло јасно које је време у питању и то нас не доводи у конфузију, иако има пуно временских одредница.

 

У представи постоји моменат када Марта рецитује Преверову песму ,,Доручак” на француском језику. То је једини моменат у представи који је био на страном језику. Нажалост, не могу да оценим колико је добар био изговор француског језика, али ми се свидео, јер је унео неко освежење у представу. Док Марта рецитује, песму нам на српски преводи њена мачка. Превођење песме ми се са једне стране допада јер је важно за све нас који не разумемо француски, али, са друге тране, песма је тако изгубила аутентичност коју има док је слушамо на француском.

 

Костими су добро усклађени уз ликове. Дефинитивно најзанимљивији костим је имао бог сна Морфеј који је био цео обучен у црно, а на глави је имао црни шешир са малим белим крилима, која су готово свима привукла пажњу.

 

Пред крај представе постоји једна сцена, која се одвија деведесетих година прошлог века, где власница стана у ком станује, већ остарела Марта, тера Марту да на клавиру не свира „своје глупости“ него нешто паметно. Власница стана наводи примере из домаће фолк музике као пожељан репертоар. Тај тренутак је дефинитивно привукао пажњу публике као један смешан моменат, али је исто толико добар јер се у њему назире и сатира. Ту се заправо показује колико се друштво деградирало и колико је постало декадентно. Без обзира што је радња у том тренутку представе смештена двадесет и кусур година пре данашњег тренутка, критика на друштво се може применити и на данашње, а не само ондашње. Ово је једна фантастично одрађена сцена, зато што је и комична и сатирична и критична.

 

Глума је, генерално гледано, на добром нивоу, постојали су моменти када је деловала, код неких ликова, мало неубедљиво због брзине изговарања текста. Брзина изговарања је звучала неприродно и била је без неких пауза које људи имају у свакодневном говору. Код глуме ми је највише привукла пажњу Мартина мачка, коју је играла једна од глумица, што је било врло занимљиво, симпатично и добро одрађено!

 

Лепота целе представе заправо јесте у томе што је интерактивна. У једном тренутку, на почетку представе, Морфеј затражи публици да свако на свој листић напише који је његов сан и то убаци у кутију, коју он све време држи. На крају представе, глумци излазе на сцену и било ко из публике има право да приђе некоме од ликова и да му постави питање. То је сегмент представе који је максимално употпуњује, јер свако од нас може да разјасни оно што му је евентуално остало нејасно. Глумице су, што се тог дела тиче, одрадиле добар посао, јер се нису смејале, што је јако тешко, и прича коју су причале се поклапала; ни једна од њих није ни на који начин искочила из приче.

 

Представа је врло занимљива и мислим да је свакако вредна гледања. На мене је оставила добар утисак и нисам успео да нађем много замерки. Највише од свега ми се допада што наводи публику да размишља и преиспитује неке ствари, као што су који је мој сан и какве односе имам са људима. Носи једну лепу психолошку поруку, која у свима изазива нешто, па макар то било само размишљање о виђеном.

 

Марко Марић III5