Да ли има наде? Критички приказ представе „Погледај дом свој анђеле“

Представа почиње песмом која носи исти назив као и сам комад „Погледај дом свој анђеле“. Претпостављам да је ова песма одабрана због самог текста, који може алудирати на тематику представе. Пре свега, морам да похвалим одабир теме с обзиром на чињеницу да је представа рађена по ауторском ученичко-професорском тексту. Наркоманија као једна опасна болест зависности представља један од највећих проблема са којима се суочава човек у 21. веку, и веома је важно да тога сви будемо свесни.

Радња представе је смештена у садашњости и прати тинејџерку Наду која је ,уништена породичним проблемима, утеху пронашла у психоактивним супстанцама. Нада је прва која се налази на сцени ,она седи на једној клупи, сама. Затим јој се придружују остали ликови. То су људи из њеног окружења, који је познају веома дуго. Они седају на другу клупу и посматрају је. Током целе представе гледају у њу, коментаришу и одлазе. Нико осим њене најбоље другарице, не прилази да је пита да ли је добро.Међутим, и она убрзо одустаје од разговора и одлази.
Приметила сам да се сценографија током представе не мења, све време је иста. Њу чине две клупе постављене симетрично на средини сцене. По мом мишљењу, у неким сценама би требало барем променити положај клупа да би публици било јасно да се место дешавање радње мења. Уколико је положај клупа исти, не можемо бити сигурни да ли је оно што гледамо реалност, радња која се дешава на сцени или је то нешто што замишља главни лик.
Како се радња приближава својој кулминацији, тако се око Наде скупљају дилери који су свесни да је држе у шаци и притискају све више и више. Захваљујући одличној глуми видимо колико је дилери „гуше“ и колико дубоко она пропада. Осим дилера, притискају је и остали проблеми. Емоционално стање у ком се она налази је одлично дочарано музиком коју прате и промене осветљења.
Када радња, напокон, долази до кулминације, Нада изговара једну потресну реченицу „ Моје име је Нада, али ја наде више немам“. Убрзо након тога, она умире. Тада се намеће једно питање што је вероватно и био циљ представе. „Да ли има наде“?
Порука коју су глумци и редитељи пренели публици је управо и одговор на ово питање. Требало би да увек има наде, за све и свакога. Међутим, ако само посматрамо и не радимо ништа да помогнемо људима који имају проблем, нада ће умрети.

Уна Лукић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *