Интервју са ученицима Гимназије „Јан Колар“, глумцима и редитељем представе „Љубавно писмо“

 

Редитељ Бранислав Поп:

Колико је било тешко режирати представу као ученик?

Било је доста тешко, али када у трупи имате глумце који су врло талентовани и који знају шта раде, посао је знатно олакшан.

Како је текао процес израде представе?

Израду представе је било тешко започети, најтеже ми је пало тражење представе и адаптација текста. У почетку јесте било тешко, али што смо били ближе крају то је све бивало лакше.

Да ли ти је током вођења драмске трупе и израде представе недостајао професор у смислу ауторитета?

Није ми недостајао ауторитет, нити ми је био потребан. Ми смо сви пријатељи, тако да смо све радили кроз дружење и пробе су више биле неконвенционалне, него озбиљне.

Александар Рус (Момчило Кљајић Сони):

Шта вам је послужило као инспирација за одабир тематике представе?

Редитељ је у септембру одабрао баш ову представу, због тога што се карактери њених ликова поклапају са нашим.

Да ли ти је било тешко улажење у улогу?

Није. Генерално немам проблем са улажењем у улоге, тако да ми ни ова није тешко пала. Лик је доста блесав, што је мени то улажење додатно олакшало, јер сам и ја такав.

Нина Полић(Франсоаз Солдатовић):

Шта ти је послужило као инспирација за твог лика?

Много ми се допало то што је своја, лепа и што има свој карактер. Допало ми се то што сам имала изазов са хрватским акцентом и то ми је учинило све ово занимљивијим.

Колико ти је било тешко поразити језичку баријеру коју си имала код свог лика?

У почетку сам се плашила, мислила сам да ће ми бити тешко, али када сам добила текст у руке и када је кренуло постало ми је веома лако и занимљиво.

Шта мислиш о својој улози, каква је она особа?

Мислим да је она доста јака жена, поготово зато што је Францускиња из Хрватске која живи у Београду. Такође живи са Војом, и то је чини јаком женом јер трпи све то.

Марко Марић