Разговор са Светланом Бојковић — Глумац нема задатак, он се игра

 

Таленат је једна ђавоља работа, он те сам тера да ти ствараш, да се усавршаваш и радиш.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Марко: Зашто сте изабрали глуму као занимање?

На то питање нисам могла да одговорим када сам била млада. Од малена сам желела да се бавим тиме, зато што сам то волела и што сам имала потребу да се на тај начин изражавам. Паралелно са гимназијом сам похађала и музичку школу. Завршила сам нижу и средњу музичку школу, међутим било ми је лакше да глумим него да свирам, иако сам свирала десет година клавир. Више никада нисам села за клавир, што је веома чудно. Нисам имала времена ни воље. Мене је привлачило да своје биће изразим кроз глуму.

Уна: Колико је по Вашем мишљењу тежак живот једног глумца?

Није тежак. Лак није, али није ни тежак. Када нешто волиш онда те то вуче. Важан је таленат, труд и рад, али и фактор среће. Таленат је једна ђавоља работа, он те сам тера да ти ствараш, да се усавршаваш и радиш. Тешко је кад радиш нешто што не волиш.

Марко: Како је изгледао моменат када сте преломили да се желите бавити глумом и када је то било?

Желела сам то, свесно, од неке једанаесте године, стално сам била на драмским секцијама, рецитовала сам, режирала по кући за часове српског језика одломке из лектире… Онда сам са шеснаест година отишла у ДАДОВ, то је данас професионално позориште младих. Одатле су изашли многи глумци пре и после мене. Када сам саопштила родитељима своју одлуку, то је била трагедија у кући, зато што сам ја била јединица и скроз одличан ђак. Ја сам прва генерација вуковаца, у то време нас је било само шест у Београду. Наше породице су од нас очекивале да ми, као њихова деца, будемо инжењери, лекари, архитекте итд. Када сам ја рекла да ћу ићи у глумице, то је била трагедија, али ја нисам одустала и отишла сам на академију, иако се тада само на уметничким академијама полагао пријемни испит, ми смо са Вуковом дипломом могли бити примљени на било који факултет. У моје време су млади глумци боље пролазили. Нико од нас тада није бринуо хоће ли бити запослен. Када се запосле и када уђу у позориште, сви су глумили и играли, то је било веома добро, за разлику од ситуације каква је данас. Данас теже можеш да се запослиш јер је ограничен број места, то није добро јер позориште стално тражи свежу крв, а онда се испостави да је у једном тренутку најмлађа глумица у позоришту стара четрдесет година. Нажалост, такав је систем и још увек је на снази Закон о забрани запошљавања у јавном сектору, под који потпада и позориште.

Уна: Да ли више волите позориште или пак више волите филмове и серије?

Ја више волим позориште. То је живи контакт са публиком, јер постоји та нека размена енергије са публиком, колико год да је она иста и колико год да се понавља, она заправо никада није иста, јер није нико од нас сваки дан исти, нити можемо бити, а није ни иста публика у сали. Та нека коресподенција између нас и публике је нешто фантастично, док када снимате нешто, имате камеру и камермана, а када сте то снимили не размишљате о томе више. У позоришту када играш и када се клањаш, што би рекли на вруће се клањаш, још увек си са том материјом. Увек ми је било чудно када снимамо филм то што треба пуно времена док се филм измонтира и дође премијера после пар месеци на којој ми изађемо да се поклонимо, а више немамо везе са тим што је на филму јер је давно прошло. У позоришту ти своју улогу носиш са собом док год је играш.

Марко: Какав је био Ваш пут кроз каријеру и да ли се можете поистоветити са изреком „Преко трња до звезда“?

Не могу да кажем да је мој пут ишао преко трња. Увек сам радила и имала сам континуитет у послу, никада нисам имала неке паузе које би ме забрињавале или бацале у неко нерасположење. Трње ствараш, ако си поштен, сам себи, нарочито у младости. Ја сам већ шеснаест година глумила у Југословенском драмском цео репертоар и гостовала сам у Атељеу, међутим, могу да набројим само три улоге којима сам ја тада била задовољна, иако сам много играла. Тек негде око тридесет и пете године, када сам прешла да играм у Народно, то је био 22. новембар 1985. године, имала сам премијеру „Мадам Сан – Жен“, рекла сам себи Сада си постала глумица. И до тада сам ја све добро играла, али осећа човек како му треба још само мало да дође до следећег степена слободе у игри.

Уна: Како то све изгледа иза кулиса, да ли постоје неке анегдоте и непријатне ситуације? Да ли се забављате међусобно док глумите?

На снимању има пуно више простора да се ми глумци између себе шалимо и има више простора за анегдоте, јер на снимању има доста чекања. Док у позоришту нема времена, можда на пробама, али и тада у току паузе. У позоришту, када се глуми, на пробама нема пауза, него све иде као сат. Ако имаш паузу између сцена одеш у гардеробу и нема одлажења у бифе.

Марко: Где налазите инспирацију за сваку од улога?

Свака уметност почиње од посматрања, па стога сматрам да и глумац треба много да посматра и онда упија то у себе како би после то репродуковао. Као глумац посматраш односе између људи, неке ситне сцене и то улази у твоје емотивно памћење. Ти си као неки упијач, и ниси ни свестан тога, то се посложи у теби и кад ти затреба буди се, имаш на шта да се ослониш и градиш лик. Глума је нешто што траје цео живот. Није у питању само физички изглед, него и биолошко зрење, па и старост. Не може човек који има двадесет година имати исто искуства као човек који има четрдесет или шездесет година. Животно искуство и те како утиче на формирање глумачке личности.

Уна: Какав би, по Вашем мишљењу, требало да буде прави глумац, који је његов задатак?

Глумац нема задатак, он се игра. Прави глумац се у ствари игра улазећи у туђе ситуације, у туђе односе, али их наравно својом маштом надграђује. Мора да буде једна нормална здрава и јака особа. Нека добро одиграна улога може лако да га понесе и да промени његово чврсто стајање на земљи. Да се то не би десило, глумац мора бити психички стабилна личност.

Марко: Који тренуци у Вашој каријери су Вам најдражи и да ли имате неке улоге које ћете увек памтити?

Када престанем да играм улогу, а неке улоге играм и по десет година, док играм улогу ја је носим са собом, али после када прође неко време мени на њу остане само неко сећање, не могу да имам неки доживљај јер је више не држим у себи. Улоге које сам веома волела су: Елизабета од Енглеске у Шилеровој „Марији Стјуарт“, Мадам Сан – Жен у истоименој комедији, тетка у представи „Учене жене“, улоге у представама „Аудијенција и Вернисаж“ као и у Нушићевој „Пучини“.

Уна: Да ли постоји нека награда која Вам је посебно драга?

Можда баш Стеријина награда, а велике су награде и „Жанка Стокић“ и „Добричин прстен“ који се дају за животно дело, али ова ми је посебно драга зато што носи то име, али и као неко признање. Ја никада нисам имала прилику да добијем неку Стеријину награду за одређену годину, осим једанпут, када је нисам добила, била сам веома млада и то сам доживела као велику неправду, то је било за Нушићеву представу „Пучина“ 1978. године. Лане Гутовић и ја смо тада били главни фаворити, Лане и Дејан Мијач су добили награду, а ја нисам. Тада је била Југославија па се све додељивало по кључу, како не би све награде отишле у Србију.

Марко: Да ли сматрате да је глума перспективно занимање и да ће се у будућности моћи живети од глуме?

Глума стварно спада у професије високог ризика, али ако имате вољу, таленат и социјалну интелигенцију, може да се живи.                                                           

                                                                                                                    Марко Марић и Уна Лукић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *