МЛАДОСТ, ДАРОВИТОСТ И ПОСВЕЋЕЊЕ — ШКОЛСКО ПОЗОРЈЕ

Зоран Максимовић, театролог

„У уметностима је садржана тежња за постизањем свевременских вредности и оне човеку доиста баштине своје најбоље плодове као трајно благо…“ (Андреј Митровић, Ангажовано и лепо)

 

Уметничко стваралаштво и снага наших позоришних делатника, од оних из далеке прошлости па до ових данас, доприносе богатству и вредности националне историјске величине. Понос на позоришну историју и традицију поткрепљује нам и значајан тренутак у повести српског театра, датум од којег се рачуна историја новијег српског театра, а који је везан за драму Траедокомедија Емануила Козачинског, приказану вероватно 15. јуна 1734. године у Сремским Карловцима, у извођењу ученика Латинске школе. Настало тако пре равно 285 година у Војводини, наше школско позориште се надаље развијало и унапређивало, трајући и дан-данас. Наставници наших школа и данас окупљају своје ученике, талентоване посвећенике богиње Талије, у школске драмске дружине на свим нивоима образовања. Али, отишли смо и корак даље — имамо и школске позоришне фестивале. У духу те племените педагошке и уметничке традиције од 1994. године Гимназија „Светозар Марковић“ из Новог Сада сваког пролећа у свом граду, по узору на Стеријино позорје, организује ђачке позоришне игре средњих школа Војводине — Школско позорје. Ове године, чини то двадесет и пети  пут — што је у овом нашем времену подвиг и вредно искреног поштовања — јубилеј на понос не само нашем позоришту, већ и националној култури и просвети.

У овом нашем посрнулом свету када су врлине у дефициту, када су праве вредности деградиране, охрабрује и радује сваки вид подстицања и неговања уметничког и креативног стваралаштва ученика. Нама из света театра поглед у будућност позоришта чини спокојним нарочито и постојање школског позоришта — расадника драмског талената и представљачке вештине. Додатни подстицај његовом опстанку и даљем моралном и уметничком узвисивању несумњиво даје и Школско позорје — место суочавања и сучељавања естетских и хуманих вредности ученика —  истинског драгуља који блиста у времену данашњем. Ако прихватимо да је извориште уметности у непрекидном трагању за смислом и потребом да се кроз естетско стварање уобличе мисли и осећања, охрабрује чињеница да и данас видимо младе, талентоване посвећенике уметности окупљене у своје школске драмске дружине. Како је уметност и стварање лепог, делање младих нараштаја у том правцу подгрева наду и у боље и лепше сутра. Стога, нека свака нова представа младих, даровитих заљубљеника у театар и нека свако наредно Школско позорје допринесу неговању лепоте, племенитости и чистоте у сваком младом бићу (и у свима нама).

 

Зоран Максимовић, театролог