Наши талентовани ученици – Милица Томовић

Данас веома мали број људи, уместо да се опушта уз телефон, своје слободно време проводи читајући књигу. Људи који својим талентом за писање богате књижевност нашег језика нема много, а даровите деце која своје мисли преносе на папир има још мање. Наша школа ове године добила је једног таквог ђака, Милицу Томовић, ученицу одељења 110, која се бави писањем већ годинама.

Написала сам до сада осам романа и две збирке песама. Издвојила бих дело „Сценариста“ јер сам у том роману представила данашњу заокупљеност људи неким несуштинским стварима, док се истинске вредности мање цене.

Са колико година си почела да пишеш? Зашто се одлучила баш за писање?

Почела сам да пишем са шест година. Након што сам аматерски почела да се бавим писањем схватила сам да постоји безброј ствари које на занимљив начин помоћу речи могу пренети на папир.

Где проналазиш инспирацију?

Инспирацију проналазим свуда око себе, у свом окружењу, почевши од природе, друштва, породице, али некад инспирацију видим и у делима других писаца.

О чему највише волиш да пишеш?

Највише волим да пишем романе пуне авантура и забаве, који такође  садрже и неку снажну поруку, односно нешто што би мене привукло да прочитам то дело.

Да ли писање сматраш својим хобијем или професијом којим би волела да се бавиш?

За сада је то само мој хоби којим се бавим у своје слободно време, али се надам да ћу једног дана моћи да кажем да је писање моја професија.

Да ли постоји нека особа због које си пожелела да пишеш?

Љубав према књизи највише ми је пренела мама, која такође поседује таленат за писање. Због ње сам заволела да читам, а након тога уследила је и жеља за писањем. Од писаца највише ме инспиришу дела Бранка Ћопића, која су била основ за писање мојих романа.

Чије мишљење о својим радовима највише цениш?

Значе ми мишљења свих читалаца, али сматрам да су деца најкомпетентнија да оцене дело, јер су дела првенствено намењена њима. Такође, много ми значе савети особа стручних за наш језик и литературу као што су моја бивша и садашња наставница српског.

Да ли си покушала да своја дела објавиш уз помоћ неке издавачке куће?

Освојила сам мноштво награда путем разних конкурса, али што се тиче конкретног издавања није било успеха.

Колико дела си до сада написала? Да ли постоји неко које ти је посебно драго?

Написала сам до сада осам романа и две збирке песама. Издвојила бих дело „Сценариста“ јер сам у том роману представила данашњу заокупљеност људи неким несуштинским стварима, док се истинске вредности мање цене.

Дуња Павлица 37

„Песмо моја“

Зашто пишем тебе сада, озбиљну,

са много речи,

траћим време док сам млада,

никог нема да ме спречи?

Хоћеш ли ме издвојити од

Остатка овог света,

Ил’ ћу бити само једна

Што на њему свима смета?

Да ли има сврхе да

Сад наставим ја да те пишем,

Или гумицу да узмем па

Да те из свеске бришем?

Желим да ме већ ти

сада издвојиш од других свих,

да са тобом ја очарам

све по реду, баш све њих.

Милијарде људи прође овим тлом,

Али желим да сви знају ме

у свету том.

Сви смо исти ми пред Богом,

без посебне неке моћи, али

с тобом знај да желим

негде од свих више доћи.

Да ли ћеш ми помоћи

да останем упамћена,

ил’ због тебе бићу само

једна више несхваћена?

Желим да те оставим свим

ја генерацијама, свима

буди доступна, просјацима,

грацијама.

Ти ми буди слободна, ти

пропутуј светом, и

дружи се и са старцем, ти

и са дететом.

Иди свуда, буди своја, па

остави своје име,

нека сви ти виде твоје

раскошне стихове, риме.

Остаћеш ти после мене, да

се људи мене сете, да

нас свако тад поштује, сваки

човек, свако дете.

Да увек те свако схвати,

то што имаш да им кажеш,

то ти желим, драга моја,

ал’ ти немој да их лажеш.

Увек кажи то што имаш,

не морају да те воле,

реци им да буду добри, реци

да се Богу

моле, реци им да се не стиде,

шта то ваља нека виде,

нека они школу уче, и

за срећу да се муче.

Не смеш ничег да се бојиш,

мораш увек да

постојиш, неко ће

да те разуме,

и то неко ће да уме.

Буди увек своја,

лепа, ал’ никад

толико слепа, да

те чита онај

неко који би ти свашта рек’о.

Представи се, буди снажна, знај

да бићеш мени важна, ко

год шта да теби каже,

неком знај да те не важе.

Остани ти после свега, да

допреш до ње

и њега, себи

нађи неког ко ће увек

моћи да те чита, да о теби

мисли, мисли па се пита.

Можда џабе тебе пишем, али

волим да постојиш,

да знам да ћеш, песмо

моја, осмехе да

бројиш.

Да л’ се знало ил’

не знало никада

за моје име,

желим, песмо, да

се бориш за стихове и

за риме.