Прича о Фати Авдагиној

 

Прича о Фати Авдагиној не говори само о трагичној судбини ове девојке, већ и о ставовима, обичајима и размишљањима људи једног суровог доба. Можда и без намере да то уради, Фата је, усмеравајући судбину својом вољом, направила корак напред ка женским правима.

У додиру са народном књижевношћу која се преносила усменим казивањем, људи су имали потребу да нагласе несавршенство земаљског бића. Приче су вековима путовале кроз многе породице. Присвајале су мотив смрти девојака очаравајућег изгледа, окривљујући судбину за њену несрећу. Тај мотив није заобишао ни Иву Андрића, јер је попут стакленог делића њиме украсио величанствени мозаик прича романа „На Дрини ћуприја“, које прате вишеградску касабу четири века.

Плод пишчевог заноса дубоко у себи чува причу о Фати, прелепој муслиманској девојци имућне трговачке породице. Стваралац јој је дао име које подсећа на латинску реч fatum, што значи судбина. Он кроз њено име покушава да наговести унутрашњи конфликт са којим се она суочавала и њене судбоносне речи и одлуке, које су за Фату биле цена постојања.

Мудра ли си, лијепа ли си, лијепа Фато Авдагина![1]

Лепота Фате Авдагине је била толико задивљујућа да су је мелодијски напеви у народу овековечили. Годинама после њене смрти, стихови су и даље чували успомену на девојку чије су особине представљале недостижни склад. Својим изгледом је изазивала дивљење и завист људи, али спољашњи призор и стас су једни од многих њених вредности. Мудрост, речитост и бистрина ума су додатно пружали потпору њеном лику. Многи момци су својим ласкањем хтели да јој привуку пажњу, али Фата их није сматрала достојним себе. Њена гордост јој није дозвољавала да се спусти ниже од онога што је за себе желела. Временом, увидевши да немају прилику да је освоје, престали су да јој изражавају своју наклоност.

Друштво у ком је живела је било патријархално.  Девојка је зависила од оца, што се може видети и у њеном имену. Нису је звали Фата Османагић већ Фата Авдагина. Када се причало о браку, богатство девојке никако није мењало чињеницу да је она ипак само жена, без права да се супротстави вољи оца. Кроз историју су се бракови имућних породица најчешће заснивале на договору, ради обостране користи или пословне сарадње.

На исти начин, судбина није желела да направи изузетак у Фатином животу. Реченицом коју је јавно изговорила да ће се удати за Наила Хамзића из Незука „Кад Вељи Луг у Незуке сађе“[2], поново је желела да покаже своју таштину и веровање да ће кренути стазом коју сама буде изабрала.

Насупрот томе, Авдага је својом одлуком променио ток њеној судбинској стази. Фата је била принуђена да уклони све могућности и да се уда за човека кога је одбила речима које имају немогуће објашњење. Она је без отпора морала да крене путем од Вељег Луга, њеног родног места где на тој висини сунце расипа правилне зраке и где влада здрава природа, све до Незука, усамљеног и завученог места, без сунца и ветра. Из Андрићевих речи се може уочити да се Незуке налазе на таквом простору на ком напредак није могућ. Незуке су ограничавале Фатиму на само један избор и један крај, без даљег видика ка другом решењу. „Из Незука нема даље пута“. [3]

Један од највећих Фатиних страхова је било понижење. Злобан народ је био у стању да непрекидно вреба из сенке, да би могли да докажу да она ипак није савршена. Стрпљиво су чекали прилику да је виде беспомоћну и покорну, како идући за Незуке, прелази преко сопствене речи. Због поштовања према оцу, морала је да остане непомична над црном земљом која је прекрила тло под њеним ногама. Фатина љубав упућена оцу ју је обавезала да по његовој одлуци буде предата Хамзићима. У жељи да такође остане доследна себи, свим срцем је бранила своје право да она буде та која ће смоћи снаге да преокрене судбину. Једино укрштање њихових путева и различитих схватања је било на месту где ће се свачија реч испоштовати и одржати.

Мост јој је пружио нови излаз. Док је дању везла своју девојачку спрему, у мислима је замишљала пут свога спасења. Сваким бодом свога веза је бивала све више одлучнија. Попут Пенелопе, данима је плела наметнуту судбину, а ноћу је живела свој искрени живот, парајући истину коју није могла да прихвати. Ноћу не владају правила и не постоје дате речи, обећања, понос и стид. Пружа јој слободу и осећај стапања њеног бића са звезданим небом и природом. Стеге друштва су тада нестајале и у мрачној тишини је осећала живот у својим грудима. Могла је доћи у додир са својим постојањем само онда када је прави свет ван свести. „Али ноћу, тек ноћу, кад оживе и плану небеса, отвара се бескрајност и силна снага тога света у коме се жив човек губи и не може да се присети ни сама себе ни куда је пошао ни шта хоће, ни шта треба да ради.“[4]

Током целе приче, писац своје читаоце оставља у недоумици о појединостима Фатиног изгледа. У жељи да дочара ту непојмљивост њене лепоте, жива Фата не добија опис својих очију, косе или тела. Таква појава међу људима наводи на размишљање да нису постојали довољно снажни придеви да поистовете човека са савршенством природе, јер сви изузеци на овом свету траже пут избављења ка ономе што је њима равно. Тек када душа напусти тело, Фатина љуштура присваја карактеристике смртника и обичне лепе жене. „Тако је, помешана са дугом и густом косом, сачињавала засебну црну масу поред белог и бујног девојачког тела са ког је бујица потргала и свукла танке свадбене хаљине“.[5]

Прича о Фати Авдагиној не говори само о трагичној судбини ове девојке, већ и о ставовима, обичајима и размишљањима људи једног суровог доба. Можда и без намере да то уради, Фата је, усмеравајући судбину својом вољом, направила корак напред ка женским правима.

Теа Чизмар III3

 

[1]Андрић, Иво, „На Дрини ћуприја “, Београд, 1997. стр. 103.

[2]Андрић, Иво, „На Дрини ћуприја “, Београд, 1997. стр. 105.

 

[3]Андрић, Иво, „На Дрини ћуприја “, Београд, 1997. стр. 104.

[4]Андрић, Иво, „На Дрини ћуприја “, Београд, 1997. стр. 107.

[5]Андрић, Иво, „На Дрини ћуприја “, Београд, 1997. стр. 110.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *