Новинарством може да се бави само онај ко му се посвети стопроцентно

После предавања о основама новинарства у Техничкој школи „Милева Марић Ајнштајн“, Лазо Бакмаз, новинар РТВ-а и познати спортски коментатор најчешће утакмица фудбалског клуба Војводина, издвојио је време како би са члановима Новинарске секције Гимназије „Светозар Марковић“  разговарао о најлепшим, али и најзахтевнијим деловима новинарства. Наравно, неизоставна тема када је у питању доајен спортског новинарства била је поред његовог омиљеног фудбалског клуба и „краљица спортова“ којој је посвећен значајан део овог интервјуа.

Рекли сте да новинарска професија није исплатива финансијски, па како бисте Ви покушали да привучете неке будуће новинаре да се баве тим послом?

Новинарством може да се бави само онај ко му се посвети стопроцентно. Уколико неко заиста пронађе себе у новинарском занимању и претвори га у начин живота, онда може да се бави новинарством. Ономе који мисли да ће стећи материјалну добит, препоручио бих да потражи занимање на другом месту.

Шта је је оно што је најзахтевније у вашем послу, а шта најлепше?

Док сам био млађи, највећи изазов за мене, а у исто време лепота живљења била су путовања. Ако кажем да сам пропутовао многе европске земље, а да сам на истоку био у Токију, на западу у Рио де Жанеиру, онда би то сваком младом човеку требало да представља изазов. Најтеже је уколико нисте сигурни у оно што сте видели, па би требало да потражите прави извор информација који ће допунити оно што сте својим очима гледали. Сваку вест, сваку информацију препоручио бих да најпре базирате на сопственом виђењу. Дакле, информацију базирате у односу на оно што сте видели, а све допунске информације морају да буду из поузданих извора.

Која је најлепша прича коју сте радили?

Све приче које су у вези са извештавањем са скакалишта где је Ивана Шпановић учествовала су посебан домен у мом животу и у каријери посебно. Од првог тренутка када сам уочио њен први скок на турниру у Сенти пре 12 година, претпоставка је била да ће та девојчица из Зрењанина направити добар резултат, а предвиђање да ће она бити у светском врху се обистинила већ на Светском првенству у Битгошчу до 18 година када је Ивана постала светска првакиња. У Новом Саду следеће године на Европском првенству освојила је сребро јер је испред себе имала Рускињу  Дарију Клишину. У Острави, 2011. године, на Европском првенству до 23 године Ивана ме је убедила да ће бити велика следећом реченицом: „Свесна сам да испред себе имам Дарију Клишину, али учинићу све да једног дана победим.“ Ивана је Дарију победила у Даријином родном граду, Москви, 2013. године када је освојила прву медаљу за Србију у атлетици у историји Светских првенстава. Бронза, златног сјаја. Ивана је заиста велика и врло коректна у сарадњи са медијима. Пратим је од првог дана и врло је захвална као инспирација и за информације, за праћење њеног развоја, али и за репортаже које се са њом праве.

Како гледате на однос државе према атлетици и да ли мислите да је такав однос исти и према осталим спортовима?

Пројекат развоја српског спорта, прављен је још у претходном веку, у сасвим другачијим друштвеним и политичким релацијама, па је тако и спортски пословни центар Војводине популарно назван „СПЕНС“ који је прорадио 81. године прошлог века грађен за изазове соцреалистичког система. У међувремену, пуно тога се издешавало на овим просторима. У Србији је присутан принцип тржишне привреде и либералног капитализма, а променио се и однос према спорту. У прошлости, држава је покривала све оно што је било потребно да се покрије да би се стигло до резултата. Уласком у тржишну привреду и спорт је изажао на тржиште и у том тренутку спортисти су умногоме препуштени сами себи. Не бих рекао да држава нема прави однос према спорту, опредељење за повратак спорта у школе можемо да препознамо и у манифестацији званој „Школска Олимпијада“, односно „СОШОВ“ на територији Војводине. Држава се поставила у позицију да буде тек у позицији надоградње онога што ће у локалним заједницама сами спортисти себи да обезбеде. Наравно, постоји правилник који је Влада Србије усвојила и мислим да сличног правилника у окружењу нема, у позитивном смислу. Истакнути спортисти биће награђени пристојним новчаним наградама, једнократним, али знамо да све медаље освојене на најважнијим првенствима носе са собом могућност националне пензије. Тако да, што се тиче односа државе према спорту, па и према атлетици, мислим да је врло коректан у прелазу између соцреализма на тржишну привреду, јер колико год мислили да ће то петим октобром 2000. бити решено преко ноћи, испоставило се да није решено ни у најмањем проценту.

Који је био Ваш највећи изазов као спортског новинара?

Од првих полазака на пијацу и извештавања о ценама купуса, парадајза, лубеница и слично до Светског првенства у Токију ’91. и Параолимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016. године. Ако бих морао да се одлучим, издвојио бих извештавања о спортистима са инвалидитетом. Потребна је мера, на који начин ћете пренети утисак са тог догађаја, а да не увредите никог. Ако испред себе видите спортисту који је хендикепиран по било ком основу, не смете да покажете одраз патетике или сажаљења. Опет, морате да пренесете на прави начин утисак по вредностима резултата које такви спортисти постижу. То сам такође поред изазова сматрао и великом чашћу када ме је Параолимпијски Комитет Србије позвао као новинара који ће извештавати са тако важног догађаја као што су Параолимпијске игре у Рио де Жанеиру.

Како гледате на слободу медија данас у Србији? 

Не постоји. Не само у Србији, него и у свету. Не постоји медији који може да изрази стопроцентно своје мишљење.

Војводина је уз Партизан и Црвену звезду већ дужи низ година највећи српски клуб. Шта мислите који је разлог томе што Војводина дужи период није првак Србије?

Сви чланови руководстава минулих година који су долазили у клуб, нису дошли да помогну клубу него да узму још уколико је нешто остало од клуба. Ми смо имали најквалитетнију школу на просторима Југославије коју је још седамдесетих година осмислио и обликовао Вујадин Бошков, легенда српског, југословенског и светског фудбала. Имали, јер то више немамо. Последњи велики фудбалери који су изашли из те школе су Мијат Гаћиновић и браћа Милинковић- Савић. Од тада је прошло већ 4 године, и ми већ 4 године немамо фудбалера који је поникао у школи „Вујадиин Бошков“ у Ветернику. Недавно сам у другој или трећој реченици извештаја Војводине са неке од утакмица рекао да Војводина први пут у својој историји нема ниједног Новосађанина. То је разлог зашто је Војводина ту где јесте.

 

Вук Милош Петровић IV3