„Маратонци трче почасни круг“ на XXIV Школском позорју

Радња представе прати животе породице Топаловић, коју чини пет генерација мушких потомака. Они послују са Билијем Питоном који са својом бандом ископава мртвачке ковчеге и продаје их Топаловићима. Они их прелакирају и препродају као нове. До сукоба долази када се Топаловићи задужују код Билија. У исто време најмлађи Топаловић се заљубљује у Билијеву ћерку Кристину и намерава да је ожени. Међутим, Кристина не жели да се уда за њега већ њену пажњу привлачи Ђенка.

На самом почетку представе, публици је јасно где се дешава радња и чиме се баве ликови. Сценографија је веома добра, мртвачки ковчег оставља јак утисак и најављује интересантан заплет.

Пропратна музика се одлично уклапа са дешавањима на сцени и дочарава атмосферу. Међутим, током целе представе, публици је нејасно када се дешава радња. Неке сцене остављају утисак да се радња дешава половином двадесетог века, док се у некима појављује модерна технологија и тада стичемо утисак да се дешава у двадесетпрвом веку.

Сценарио је  преузет из филма „Маратонци трче почасни круг“. То глумцима доноси потешкоће. Губи се аутентичност, и делује као да покушавају да имитирају глумце из филма.

Костими глумаца су доста неусаглашени и превише једноставни. Уместо да нам приближе радњу представе, неки стварају још већу конфузију, јер су модерни па самим тим неусаглашеност времена и радње постаје све већи проблем.

У једној сцени, појављује се човек кога ударе кола и он умире. Та сцена се дешава веома брзо и не оставља довољно јак утисак, јер не видимо тренутак смрти човека и немамо увид у његова осећања.

Оно што ову представу чини јединственом јесте то што мушку улогу игра девојка. Сви глумци су се одлично изборили са тим и послали снажну поруку коју је публика одлично прихватила. Овим потезом дали су лични печат представи.

На самом крају представе долази до дуго очекиваног сукоба, између Топаловића и банде Билија Питона , и тада се гаси светло. Мрак на сцени је порука коју сваки гледалац на свој начин треба да протумачи завршетак.  Глумци излазе на сцену још увек у својим улогама и поклањају се публици.  Публика им аплаудира и сви делују задовољно.

 

Уна Лукић II2