Коме верујемо? Чему се радујемо? Због чега и како живимо?

Критички приказ представе „1984.“

Представа„1984.“  је рађена по књизи писца Џорџа Орвела и бави се важном тематиком тоталитарних режима, чији елементи у мањој или већој мери постоје и данас. Ова дистопијска прича смештена је у моћну државу Океанију, на челу са Великим братом и представља један тоталитарни режим (у књизи назван ingsoc. или енглески социјализам) који има апсолутну моћ над сваком особом.

Први на сцени се појављује лик Винстона Смита, кроз чији објектив преиспитујемо идеале који овакав начин живота задаје. Смењују се ликови који верно дочаравају профиле људи у тој држави. Биле су присутне мање техничке сметње при приказивању видео-клипова, али то заинтересованој публици није сметало. Њих су учесници сами припремали, били су интересантни и одговарајући у складу са тематиком представе. Они су пружали још важних информација за разумевање атмосфере ове приче, као и за постизање динамике на сцени.

Глумци су били усклађени и уједначени по квалитету.  Костими су били лепо уклопљени уз профиле ликова и одговарали су простору и времену радње, као и изглед сцене. Из књиге су позајмљени сви најважнији детаљи ове приче, направљен је добар избор сценског текста са мањим пропустима у комбинацији сцена и текста који представљају детаље у разумевању поруке ове представе.

Представа све време наглашава важне елементе књиге као што је и специфичан говор лика Сајма. Он се служи такозваним “новоговором“  као средством које има за циљ да сузи што више фонд речи, па самим тим и критичко мишљење појединца.

Поруке попут „Рат је мир“, „Слобода је ропство“, „Незнање је моћ“ нас наводе на размишљање о томе на који начин и за шта живимо. Иронични називи државних органа „Министарство истине“, „Министарство обиља“, „Министарство мира“, „Министартсво љубави“ су све супротно од онога што им само име говори, те заправо представљају „Министарство лажи“, „Министарство сиромаштва“, „Министарство рата“ и „Министартсво мржње“. Сцена у „Министарству љубави“ је била веома захтевна за главног јунака, али су се и он и сви остали глумци лепо снашли. Са крајње једноставном сценографијом, остављен је добар и ефектан утисак.

Сви ови елементи приче нас доводе до закључка и онога што треба да преиспитамо код себе. Коме верујемо? Чему се радујемо? Због чега и како живимо?

 

Теодора Петковић II6