Интервју са глумцима представе „1974.“ Гимназије „Светозар Марковић“, Суботица

Колико вам је времена било потребно да спремите представу?

Катарина Војнић Пурчар: Почели смо са припремама од децембра, што је дужи временски период, али нисмо имали пробе сваки дан. То је дело наше професорке и ми га само изводимо.

Реците нам нешто о своjим улогама?

Огњен Калић:­ Моја улога је да ја паметујем, закувавам  ситуацију и да се шалим са осталима.

Немања Алексић: ­Мој деда је радио заједно са Мошом Пијадом и зато сам ја украо из Гимназије његову бисту, да би му однео и изненадио га. Док идем ка школи, друштво ме задиркује да сам узео погрешну бисту, односно да то заправо није Моша Пијада и онда морам пешке да се враћам.

Шта сте хтели да нам поручите?

Катарина Војнић Пурчар: ­Наша идеја је била да вам пренесемо период који се тада дешавао, што је било веома тешко, јер чак ни неки грађани Суботице нису разумели неке делове. Суштина је да ниједно погрешно дело неће проћи некажњено.

Колико је било тешко пребацити се у то време?

Катарина Војнић Пурчар: Било је доста тешко, зато што неке шале које су тада биле смешне, данас више нису. Разлог за то што је данас другачија ситуација у друштву него пре тридесет година, сада је небитно ако сте били у затвору, а раније је била срамота.

Да ли сте сами правили костиме?

Катарина Војнић Пурчар: ­Да, сами смо их правили и шили.

Колико вам је било потребно да увежбате композиције које сте извели?

Дејан Врана: Нису биле јако тешке песме, није нам требало много времена да их спремимо, само је потребно мало труда и вежбе.

Катарина Војнић Пурчар: Песму Клебечко је Дејан написао и сви смо је заједно увежбавали, док је химну наше Гимназије написао професор физике који је сада у пензији.

 

Уна Лукић II2, Елена Прњић III3, Милица Томић II6