Поздравна реч поводом отварања XXIV Школског позорја у Новом Саду

Данас је важан и велики дан, диван дан, за похвалу и подсећање. За који тренутак биће отворено 24. Школско позорје у Новом Саду!

Радујемо се и подрхтавамо од лаке језе при помисли на сусрет са младим нараштајем позоришних заљубљеника, рекли би неки – позоришних залуђеника; дрхтимо при помисли да смо и сами пре скоро три и по деценије као омађијани стајали на готово истом месту или тачније, стотинак метара даље на сцени некадашњег позоришта “ Бен Акиба“ ишчекујући почетак наше прве целовечерње школске представе по тексту Ф.Г. Лорке „Дом Бернарде Албе“! Били смо гимназијалци и чланови драмске секције коју је годинама пре тога успешно, маестрално, рекли бисмо, водио чувени професор књижевнсоти, врсни познавалац и поклоник позоришне уметности, знаменити Крагујевчанин међу Новосађанима, проф. Димитрије Зекавица.

Дрхтимо при помисли да је наша дивна младост заувек прошла, радујемо се новом младом нараштају и клањамо се сенима наших драгих професора глуме који су нам често у наше младе дане, били ближи и важнији и од самих родитеља…

Њима у част, а младима као подсећање за будућност, са овога места кажимо и следеће: Позориште је наша кућа, моја и твоја- наш заједнички дом; позориште је наше уточиште, игралиште за малу и велику децу, наш простор слободе, место сусрета и дијалога, место које нашу пажњу тражи, ту пажњу која је у ово наше хаотично време разноврсних информационих технологија, агресивних ометача и разбијача наше сабраности и саборности, можда и најугроженије психичко својство…

Пажња и сабраност наша је насушна потреба као вода, као ваздух, земља или отаџбина! Живот иште позориште, јер одвајкада тражи врсне тумаче. Отуда и драмска и свеколика књижевнсот и уметности, толики мудраци свих врста и боја који би да нам открију Велику тајну живота…

Дакле, када недоумица завлада нашим бићем, када не умемо често ни себе да објаснимо, тада тражимо одговоре на духовним зденцима, у храмовима културе и уметности….

Неки одлазе у Цркву, други у Позориште, а трећи се завлаче међу Књиге филозофа, приповедача, историчара и мистичара… Спознаја и смисао нашег живљења- то је оно што нама треба. Ако је при томе наша пажња расута, ако је надражаја око нас на хиљаде, чак на милионе, онда је угрожена и наша способност да се најпре смиримо, да се стишамо пред Тајном живота- пред предметом наше насушне спознаје!

Јер, нема нам друге, морамо се сабрати, “ утанчати прсте“, и „сањати на њиховим врховима,скоро“. Морамо се од хаоса бранити молитвом и поезијом, лепотом и самилошћу, добротом и  вредноћом, заједништвом и љубављу. Наш најважнији задатак је да при томе не изгубимо правац, тај пут који води до самог средишта, до нашег срца. Наше срце је страшно судилиште, поприште о које се отимају и ратују силе мрака и силе небеске светлости. Чувајмо своје срце и негујмо пажњу јер нам је она једина гаранција да ћемо, пажљиво ослушкујући, једнога дана себи себе објаснити, да ћемо и друге разумети и да ћемо свет око себе спознати, тумачећи знакове поред пута, не губећи себе и не угрожавајући другима право да следе свој пут до у само средиште свих средишта…

Позориште се мења као и живот, пролази обличије овога света! Одавно је поетско позориште, литерарни драмски театар на којем смо одрасли, изгубило свој примат, готово да је потиснуто на маргине данашњих театарских форми. Сцену су окупирали редитељи,као мали богови: од разноликих ауторских пројеката, често и физички и вербално агресивних личних театарских концепата, готово да се више и не чују са наших сцена речи великана попут Шекспира, Толстоја, Достојевског, Дикенса, Пушкина, Лазе Лазаревића, Лазе Костића,Милутина Бојића…

У хиперпродукцији редитеља, глумаца и најразноврснијих позоришних пракси, поезија је остала и даље прокламовани циљ и као и увек врло ретко дохватљив и остварени идеал… Многи се залећу, али мало њих стиже на врх исијавајући благотворни сјај чисте уметности и лепоте, а једино то се тражи,једино то је, можда, спас за појединца и за заједницу…

Школско позорје већ двадесет четири године упорно и успешно афирмише бављење позоришном уметношћу у школским условима; као моћни, привлачни и привилеговани простор гимназијско- ђачког огледања и својеврсних сценских експеримената. Двадесет четири године у континуитету на истом месту састају се најбоље школске драмске дружине и приказују се најбоље школске драмске представе, огледајући се на пољу игре језика и поезије. Још увек, хвала Богу, у блиској вези са ремек- делима драмске књижевнсоти, под будним оком својих врсних професора који можда понајбоље, као педагози и психолози, сагледавају лековиту моћ песничке речи и драмске игре на осетљиве, каткад врло рањиве, дивне душе младих нараштаја…

Прошла је читава деценија, можда и и више, од онога дана када сам први пут седела у жирију Школског позорја са др Луком Хајдуковићем, др Зораном Ђерићем и Тибором Вајдом. Давно је то било, остарили смо, оседели и онемоћали, др Луке Хајдуковића више нема међу нама… а Школско позорје и даље живи, цвета, у цвету је младости, тек му је 24.

„Ars longa vita brevis“!

Сећам се да сам тада била задивљена зрелином, талентом и сценском културом неких извођача… Касније су ти исти завршили Академију уметности афирмишући се као професионалци, редитељи и глумци, потврђујући свој дар који се тако свеж, сочан и раскошан први пут пред публиком појавио баш на овом Фестивалу…

У ишчекивању нових младих талената радујем се и сусрету са новом младом публиком. Радосно и са великом знатижељом ишчекујем да сагледам тематске и идејне оквире одабраних представа. Шта је то што данас воле млади, који облик позоришта привлачи нов млади нараштај? Биће то за мене и лични тест колико још могу да разумем потребе, размишљања, тенденције и ставове младог света… Не без лаке стрепње, с пуним поверењем у организатора и селектора овогодишњег фестивала – проглашавам 24. Школско позорје- отвореним!

Живели!

Гордана Ђурђевић Димић,

глумица Српског народног позоришта у Новом Саду