Љубавни живот Обреновића кроз наш објектив

На самом почетку школске године, наши матуранти добили су прилику да се опробају у сасвим новој улози. Од професорке историје, Драгице Илић Николић, добили су задатак да направе филм на тему „Љубавни живот Обреновића кроз наш објектив“. Премијера филма била је 12.02.2018. године. Наиме, четири  разреда су учестовала у самој реализацији, IV5, IV6, IV7 и IV8, а све разреде су на окупу држали режисери: Данијела Рајчевић, Милица Бундало, Емили Браун, Тамара Марјановић, Јована Берић, Зорана Поповић, Лука Зељковић, Невена Радујков, Николина Василић и Александра Стојанац. У сусрет су нам изашли Милица Бундало (IV5), Тамара Марјановић (IV6), Лука Зељковић (IV7) и Александра Стојанац (IV8) и урадили интервју са нама.

Када сте почели са снимањем филма?

Милица Бундало: Са снимањем филма смо почели у новембру, с тим што смо тему пројекта добили у септембру. Тако да, од септембра до новембра смо смишљали сценарио и уопште цео план рада.

Александра Стојанац: Ми смо, заправо, доста касно кренули са радом, тек после распуста. Сценарио је донекле био готов, али са снимањем смо кренули тек од јануара. Мислили смо да ништа нећемо стићи.

Лука Зељковић: У новембру смо започели снимање, с тим што смо имали после паузу од два месеца. Снимали смо и почетком јануара и пред крај самог распуста.

Тамара Марјановић:  Током октобра и новембра смо смишљали сценарио, а крајем новембра смо кренули са снимањем, које смо наставили током распуста.

Да ли је било напорно?

Милица Бундало: Било је неких тренутака када је било напорно, али све у свему ово је један јако занимљив задатак. Имали смо прилику да сви заједно учествујемо у реализацији, такође смо се упознали и са неким другим одељењима. Задатак је захтевао доста труда и одузимао много времена, али је на крају вредело.

Да ли је било несугласица?

Тамара Марјановић: Није, бар код нас није. Имали смо све задатке подељене, па нам је било лакше да се организујемо.

Александра Стојанац: Код нас је била фрка, паника, зато што нисмо на време кренули.

Милица Бундало: Било је тешко. Мислим да је било најтеже ускладити свачије време. Свако је имао различите обавезе пре школе, после школе, викендима…

Лука Зељковић: Свакако је било најтеже ускладити цео разред, јер свако иде на своју страну и свако има своје обавезе.

Како сте реаговали када вам је професорка Драгица рекла да, поред свих обавеза око уписа, треба и филм да снимите?

Лука Зељковић: Јако сам се обрадовао, јер сам имао жељу да се опробам у овој улози. Само ми је мало криво што сам морао  да режирам, а не да глумим. Тачније, могао сам и да глумим, али не би било фер према остатку одељења, јер су сви требали да учествују. Свакако ми се свидела и улога режисера. Схватио сам колико је то заправо напоран посао.

Да ли је глумцима било непријатно да шетају по целом граду обучени у костиме?

Милица Бундало: Било је ситуација кад им је било непријатно, не само што се тиче костима, већ и због различитих сцена. Најтеже је било снимити делове са Милошевим љубавницама, али после неколико пута, успели смо и то да снимимо.

Тамара Марјановић: Код нас таквих проблема није било, јер смо имали школске камере, па смо могли да снимамо само у дворишту школе.

Александра Стојанац: Код нас је највећи проблем био смејање, јер је било тренутака кад глумци нису могли да стоје пред камерама а да се не види макар мали осмех на њиховим лицима. А што се тиче самих костима, није било никаквих проблема.

Лука Зељковић: Ми смо успели да нађемо места која су лепа за снимање и што је најважније где није било пуно људи, па никоме ни у једном тренутку није било непријатно.

Да ли су глумци имали трему пред камерама?

Лука Зељковић: Пре свега, већина њих није навикла на такву врсту рада. Већина се нашла први пут пред камерама и мислим да су, пре свега, били тихи, јер нису знали да морају бити мало гласнији да би се чули, чак и у филму, а  не само у позоришту.

Да ли можете укратко да ми испричате процес рада?

Тамара Марјановић: Професорка нам је пре свега рекла идеју, а затим смо морали да поделимо режију у свим разредима, да пишемо текст, да одлучимо ко ће све глумити и где ћемо снимати. Јована и ја смо написале сценарио за неких недељу дана и кренули смо да снимамо. У почетку се после школе остајало и по 5 сати. Тешко је било и током распуста снимити, јер нису сви били у граду. Међутим, кад је кренуло друго полугодиште, снимање смо завршили за нека два дана, након чега је дошла монтажа која је трајала недељу дана.

Александра Стојанац: Нама је најзанимљивији, а уједно и најлакши део, било само снимање. Мислили смо да ће цео овај задатак да схвате неозбиљно и да ћемо дане проводити снимајући.

Милица Бундало: Смислити сценарио, сценографију, локације за снимање… мислим да је то био најтежи део, поред саме организације. Било је у неким тренуцима јако напорно, јер смо се пуно дали како би све изгледало онако како смо замислили.

Шта сте користили од литературе?

Александра Стојанац: Поред књиге Радоша Љушића „Љубави српских владара и политичара“, коју смо добили од професорке, такође смо користили и друге изворе. Између осталог, доста нам је помогла и домаћа серија „Крај династије Обреновић“.

 

 

Елена Прњић III3