Шта даље?

Да ли ће ти живот бити бољи и лакши ако ти је отац политичар? Да ли ћеш успети да пронађеш себе ако одеш из познатог окружења? Да ли треба да слушаш своје срце или да бираш сигурну будућност коју ти родитељи нуде? Крај средње школе, те упис на факултет… остварење снова или сигурна будућност…? Ово су само неки од проблема којима се бавио Драмски студио „Шмиранти“ у представи „Шта даље“.

Наша Гимназија је имала част да их угости 6. децембра 2017. године у свечаној сали. Редитељка Сања Петров, као и глумци Бошко Петров, Николина Попржен, Игор Стојановић, Марија Панић и Јелена Кнежић су нам изашли у сусрет и попричали са нама о овој представи.

Одакле вам инспирација за овакву представу?

Марија Панић: Идеја је произашла из радионица које смо имали на самом почетку. Биле су нам дате смернице како би наши ликови (Сашка, Урош, Кристина и Јована) били што савршенији. Наравно, и ми смо формирали тај лик и оставили неки свој печат. Текст смо прилагођавали тако да нама одговара и да буде што природнији док се изговара.

      Колико дуго сте припремали представу?

Николина Попржен и Игор Стојановић: Веома кратко, свега два и по месеца.

Сања Петров: Првих неколико месеци смо имали кратку обуку, разне вежбе, попут оних на Академији, како би глумци полако ушли у целу причу и навикли се на начин рада и размишљања. На самом тексту и радионицама (у смислу разговора, истраживања и преиспитивања) смо радили од јесени, тачније од септембра месеца.

Примећујем да су у овој представи улоге добили и ученици средњих школа. Да ли је на аудицији било доста ђака који су желели да учествују у овом пројекту?

Сања Петров: Да. Направљена је аудиција пре нешто мање од годину дана. Било је преко 40 пријављених, који су били заинтересовани за сам пројекат. Ми смо се одлучили за ову екипу, међутим, морам да нагласим да је дупла постава. Тачније, постоји четири улоге, а њих је осморо – те наизменично играју.

Шта вам је било најтеже?

Сања Петров: Највећи проблем задаваo нам је мањак времена, током ког смо морали све да организујемо. Морам да напоменем да се професионална представа спрема бар 2 месеца, и то уз пробе које трају по 4-5 сати сваког дана. Ми смо имали пробе 3 пута недељно, по сат и по. Морали смо да се организујемо због школе и других обавеза. Наравно, морам и њих да похвалим, јер су били изузетно предани и максимално посвећени овом пројекту. Тако да, најтеже је било склопити све за тако кратко време, али је самим тим успех већи. Такође, веома нам је драго да је за сад представа врло добро прихваћена код публике.

Да ли су ђаци другачије видели ову тематику од редитеља и на који начин?

Сања Петров: Било је различитих мишљења око ове теме, која су нама и била потребна. Ми се не трудимо да кроз ову представу заступамо било какав став, већ, напротив, да изнесемо све те различите ставове, различита мишљења и да их обрадимо из различитих углова. Дакле, циљ је да дамо и позитивно и негативно, а да на крају оставимо публици да се она препозна и да, заправо, сама види у ком ставу се највише препознаје.

Какав је ваш став о ликовима из представе?

Николина Попржен: Да сам стварно Сашка, не бих ни размишљала о медицини. Сматрам да увек треба да следимо и слушамо своје срце.

Јелена Кнежић: Мој лик одлази у Америку. Одлази зато што овде нема везу, тачније нема никога да је „прогура“ и подржи, али она просто тражи бољу будућност, боље сутра. Доста сам се саосећала са Кристином, али могу слободно да кажем да не бих тако лако донела такву одлуку као што је она урадила. Сматрам да је она веома самоуверена.

Да ли родитељи треба да имају утицај на вашу животну одлуку?

Николина Попржен: Ја се слажем да родитељ треба да да савет и да ми треба да га размотримо. Али, ипак треба послушати себе, бар треба пробати, јер ћемо тада моћи да кажемо да смо покушали.

Током рада било које представе, углавном, долази до разних несугласица. Да ли је то био случај и код вас или је све текло како сте замислили?

Игор Стојановић и Јелена Кнежић: Нисмо имали толико несугласица, сматрамо да смо „Dream team“. Некако смо се сви сложили и радили смо све на забаван начин. Функционишемо добро као екипа, због тога што смо кренули приватно да се дружимо, те смо се боље и упознали. Наравно да смо у неким тренуцима критиковали једни друге, али све због тога да би ова представа изгледала још боље. На крају смо стварно урадили једну велику ствар, на коју смо сви поносни.

         

Углавном су ђаци стидљиви када су у групи и не постављају превише питања. Када сте имали дискусије после представе на ову тему да ли су и ученици учествовали у разговору?

Николина, Игор, Марија, Јелена: Публика је реаговала и због тога нам је веома драго! Драго нам је што су сарађивали са нама.

Игор Стојановић: На премијери у Кутлурном центру је била пуна сала и стварно су сви учествовали у разговору.

Јелена Кнежић: У сваком случају су били доста комуникативни и драго нам је што су изнели своје мишљење.

Шта сте желели да поручите овом представом – да остану или оду; да слушају родитеље или себе, да бирају сигурну будућност или раде оно што воле…?

Јелена Кнежић: Ми нисмо имали неку конкретну поруку. Оно што је био циљ јесте да помогнемо тинејџерима. У представи постоје четири различита мишљења, четири различита става, и свако је управу на свој начин. Свакако смо хтели да младима дамо подстицај да размишљају на ову тему, да препознају себе у некоме од нас. Пре свега, хтели смо да виде реалну слику и да им представимо проблем са којим се свако од нас суочава. Нисмо бранили ни једну страну.

Сања Петров: Нисмо стали ни на једну страну. Оно што смо хтели јесте да укажемо на веома важну одлуку која се тиче сваког појединца, јер је, управо та одлука, на неки начин прекретница наших живота. Треба послушати, тачније, саслушати савет родитеља, пријатеља,…, али сте ви, ђаци, они који треба да бирају. Сутра неће бити ту ни маме, ни тате, нити икога кога ћете моћи да окривите. Одлука је ваша! Саслушајте увек све. Увек је више глава паметније од једне, али је одлука на вама. А циљ нам је и био само да то освестимо, а да публика сама донесе закључак.

 И „Шта даље“?

Николина, Игор, Марија, Јелена: Шта даље? То питање остављамо вама да размислите, нека свако одлучи за себе шта је најбоље!

Сања Петров: Шта даље? Ви се децо определите. Тачније, нема шта даље. Шта год да се крене, даље се мора. Будућност је неизвесна и зависи од много тога. Сматрам да образовање никако није губљење времена и да је образовање нешто што нико не може да вам одузме. Оно нам, осим формалног папира, који може, а и не мора да значи нешто, или може, а и не мора да помогне, даје неко самопоуздање. И какво год оно било, да ли је то формално, у смислу факултета, или курсева или било чега другог, битно је да се трудите. А што више знате, више вредите. Рад вас свакако чека, пре или касније, и то не можете да избегнете. Напустити земљу било би, са моје стране ружно, јер не могу да тврдим да је негде напољу боље, а прва нисам отишла и борим се. Дакле, то је сада ствар сваког појединца, како се ко осећа, колико је неко везан, колико мисли да може или не може… Дакле, будућност је нешто на шта ми не можемо да утичемо, али се у свему томе,  успут, сналазимо.

После ове представе, свакако, нећете остати равнодушни. Док будете ишли својим кућама,  пуни утисака, успут ће вам се у главама појавити питање „Шта даље?“. Размислите добро о овој теми, јер ће се свако од нас наћи у таквој ситуацији, која је, наравно, неизбежна!

Елена Прњић III3