Успех наших атлетичарки

Ученици наше школе освојили су треће место на државном екипном првенству у атлетици одржаном у Крушевцу 24. маја 2017. године. Део те екипе биле су: Наташа Поповић, Ива Вујков, Наташа Новицки и Нађа Башић са којима смо имали прилике да разговарамо. О томе како спортски живот утиче на школске обавезе, као и о томе ко им представља узор, али и највећу подршку у животу, сазнаћете у интервјуу који следи.

 

Због чега сте се одлучиле баш за атлетику?

Наташа Поповић: Моја мама је тренирала атлетику, међутим, кад сам била млађа, прво сам кренула у балетску школу, али то ми није ишло. Она ме је водила често на стадион да гледам тренинге и то ми је увек било интересантно. Када сам престала са балетом била сам јако разочарана јер сам то волела. Тада сам одлучила да почнем да тренирам атлетику и одмах ми се свидело. Мама је мислила да нећу издржати ни месец дана, али, ето, већ седма година откако тренирам.

Ива Вујков: За атлетику сам се одлучила сасвим случајно, најбоља другарица ме је звала на један тренинг и тако је све почело.

Наташа Новицки: За мене је атлетика један од најлепших спортова. У мојој породици се доста њих бавило атлетиком па сам је због тога као млађа заволела.

Нађа Башић: Од малена ми се свидео тај спорт и наставник физичког ми је предложио да почнем да тренирам атлетику.

Како успевате да ускладите школске обавезе са тренинзима и да ли се пуно одричете излазака и слободног времена?

Наташа Поповић: Да, има доста одрицања, али прво се почиње са атлетиком зато што ти се тренира, и зато што је интересантно. После то већ прерасте у обавезу и постављаш себи циљеве који су инспирисани првим жељама и онда то ствара навику. Некад буде и тешко, некад бих радије да изађем са друштвом, али ипак одлучим да одем на тренинг зато што знам да колико год ми буде тешко и за време тренинга, некад и немам вољу да одем, знам колико срећна будем кад завршим тренинг. То је сад већ нешто на шта сам навикла и знам да је то оно што желим, али успевам. Тренирам сваки дан осим недељом, тренинг траје сат-два, у просеку сат и по.

Ива Вујков: Од малена сам навикла са свакодневним тренинзима и само је ствар у организацији. Поред тренинга и школе имам доста времена и за изласке и за пријатеље.

Наташа Новицки: Тренутно не тренирам због здравствених проблема, али дефинитивно се морам потрудити да се постигну добри резултати и у школи и на тренинзима. Треба само добро организовати свој распоред да би се све постигло и да би било времена и за изласке и дружење.

Нађа Башић: Стекла сам радне навике још у основној школи и тренинзи ми не представљају никакав проблем, а имам времена и за дружење и изласке.

Ко вам је узор?

Наташа Поповић: Ивана Шпановић, дефинитивно.

Ива Вујков: Узор ми је наравно Ивана Шпановић, због њене велике упорности.

Наташа Новицки: Има пуно особа на које се угледам, али издвојићу Ивану Шпановић јер је она неко ко улаже много у атлетику и прави је пример јаког спортисте.

Нађа Башић: Узор су ми Дариа Клишина и Ивана Шпановић.

Која је тајна вашег успеха?

Наташа Поповић: Кад ми се не тренира, онда не тренирам. Прво мора да се створи навика, али ако ми се нешто не ради, причам са тренером и онда ми он зада нешто друго. Када знам шта и због чега то радим, онда ми је много лакше јер нас често тренер снима па показује зашто све радимо и некако је лакше кад разумем све.

Ива Вујков: По мом мишљењу, ја неки успех нисам још достигла и тек треба пуно да се тренира да би се нешто веће достигло, али за сада сам задовољна.

Наташа Новицки: Да би успео треба да волиш оно што радиш и да у сваком тренутку дајеш свој максимум.

Нађа Башић: Тајна успеха је редовно тренирање и труд.

Чија подршка вам је најбитнија, пре свега у животу, а онда и на спортском плану?

Наташа Поповић: У животу, вероватно подршка браће. Често сам била разочарана после неког такмичења и кад не остварим резултате које желим и кад сам повређена, тада само тренер може да ми да подршку јер је он особа за коју увек знам да ће знати много више од мене и којој верујем максимално. Кад ми он каже да је нешто добро и да ће бити у реду, онда се и ја осећам сигурно.

Ива Вујков: Најбитнија ми је дефинитивно подршка породице у оба случаја, јер ми свака њихова реч пуно значи, али и наравно ту су најбољи другари који заједно са мном славе успехе.

Наташа Новицки: Најбитнија ми је увек подршка породице, али исто тако и пријатеља. Што се спорта тиче мислим да тренер има велику улогу такође.

Нађа Башић: Најважнија ми је подршка родитеља.

Када остварите неки успех, шта је прва ствар на коју помислите?

Наташа Поповић: Осећам се поносно и трудим се да не покажем емоције кад сам на ‘борилишту’, али некад не могу да их сакријем. Знам да је то искрена срећа јер сам дуго радила на томе.

Ива Вујков: Кад остварим одређени успех увек се прво сетим породице и како су они поносни, али наравно будем јако срећна јер све радим због себе.

Наташа Поповић: Увек размишљам о томе да се сав труд исплатио.

Нађа Башић: Могло је и боље.

У формирању будућих атлетичарки да ли мислите да су битније победе или порази?

Наташа Поповић: Дефинитивно порази јер се сада највише одустаје, поготово јер сада треба да се спремамо за пријемни и факултет и то све доноси много више обавеза и мислим да је битније то како се избориш са поразом. Наравно, без победе нема ничега јер самопоуздање само тако можеш да добијеш, али ако си сигуран у то што радиш и верујеш да ћеш успети и не одустанеш кад је тешко онда је то оно најбитније.

Ива Вујков:  Наше годиште (2001) се више не сврстава као млађа категорија, ово је период у којем највише можемо да напредујемо, али дефинитивно више волимо да победимо као и сви, али сваки пораз нас чини јачим и из сваког пораза научимо нешто ново.

Наташа Новицки: У формирању спортске каријере битни су порази подједнако као и победе. Пораз је понекад најбоља мотивација да се постигну нове победе.

Нађа Башић: И победе и порази подједнако.

У каквим сте односима са осталим члановима екипе? Шта мислите колико је ваш однос утицао на успех?

Наташа Поповић: Иако нисмо блиске, знамо се све. Познајемо се неколико година и битан је однос јер смо на такмичењу пратиле која је екипа имала колико бодова и онда тачно знале шта треба да радимо, бодриле смо једна другу, желеле смо само победу, чак неке девојке које не тренирају су биле ту. Нисам очекивала од њих да ће имати толико срца за то, јако су ме изненадиле. Дефинитивно да нисмо биле заједно, ништа не би успеле.

Ива Вујков: Што се тиче осталих чланова ми смо научени да између нас не постоји ривалство него да смо ми сви једно и да сви представљамо наш клуб. Сваки пут се сви бодримо међусобно и то је и најбитније јер тако успеси и стижу, уз наравно рад.

Наташа Новицки: Све смо у добрим односима. Доста је утицао јер смо се такмичиле екипно и због тога је битно да се међусобно подржавамо и бодримо.

Нађа Башић: Све смо се веома добро уклопиле и наш однос је наравно доста утицао на успех, бодриле смо се међусобно.
Да ли мислиш да сте могле више и да ли си задовољна постигнутим?

Наташа Поповић: Задовољна сам али мислим да смо могле више. Да је било појединачно, само би нас две учествовале јер само нас две тренирамо. Међутим, мислим да је овако било боље због тога што смо били екипа.

Ива Вујков: Ми смо задовољне нашим успехом јер девојке које су биле на 1. и 2. месту су и првакиње државе, наравно да увек може боље и следеће године ћемо покушати да учинимо да буде боље.

Наташа Новицки: Увек може више. Ја сам лично задовољна нашим успехом јер смо се доста трудиле и завршиле смо на доброј позицији.

Нађа Башић: Могле смо и боље али сам задовољна.

Опишите један свој дан који укључује атлетику.

Наташа Поповић: Одем у школу, вратим се, ручам, па одем на тренинг пола сата раније да се загрејем. Када се заврши тренинг, вратим се кући пуна енергије. Будем уморна али сам расположенија и могу после тренинга и да изађем са друштвом и да будем фокусирана за учење. После свега наравно заспим како бих била одморна за следећи дан.

Ива Вујков: Мој сваки радни дан је веома тежак. Уколико идем пре подне у школу устанем у 6 одем у школу и вратим се кући у 2. После тога стигнем кући да ручам и одмах после идем на тренинг који траје 2 сата, некад и више. После тренинга будем јако уморна и, кад стигнем кући, најрадије бих спавала, али наравно морам да испуним све обавезе везано за школу. Лежем око 12,1 и тако сваки дан.

Наташа Новицки: Тренинзи су обично у супротној смени од школе, тако да ако идем ујутру у школу, дођем кући, ручам, мало одморим и одем на тренинг, кад се вратим остане ми времена за учење и остале обавезе.

Нађа Башић: На тренингу проведем сат ипо времена у зависности која сам смена у школи,после њега поновим све што је потребно за тај школски дан.

Ваш савет млађима који одлучују да се баве атлетиком?

Наташа Поповић: Не одустајте. Имала сам период када сам била на врхунцу своје каријере и када сам добро скакала и била међу првима у држави, али сам се онда повредила што и није било толико страшно колико то што сам у том периоду због повреде назадовала. Ипак, за те две године нисам одустала, тренирала сам цело лето. Некад чак нисам могла ни да трчим, али сам тренирала и то је било оно што ме је довело до тога да скочим лични рекорд.

Ива Вујков:  Ако неко стварно мисли озбиљно да се посвети овом спорту мора прво да зна да ће бити доста одрицања и да је јако тешко све ускладити, али далеко од тога да није могуће. Савета правог нема, али свако мора да буде упоран и мора да има зацртан свој неки циљ.

Наташа Новицки: Препоручујем свима које занима атлетика да се испробају, јер има пуно дисциплина тако да се лако могу пронаћи у нечему. Битна је упорност и да не поклекну ако доживе неуспех, већ да пораде на томе.

Како себе видите у будућности?

Наташа Поповић:  Не планирам атлетиком да се бавим професионално, али желим да останем на стадиону што дуже могу као рекреативац, такмичар или тренер. Углавном, планирам да останем у атлетици.

Ива Вујков: Себе у будућности видим као успешну представницу наше репрезентације и то је неки мој циљ, да се појавим на Олимпијади и да заувек останем у атлетици.

Наташа Новицки: Мислим да ће спорт увек бити укључен у мој живот, ако не професионално онда као хоби.

Вук Милош Петровић IV3