KK Црвена звезда – од ивице амбиса до европских висина

Шампиони државе 18 пута, 9 националних купова, Kуп европских победника купова(данашњи ‘Еврокуп’), 3 наслова првака АБА лиге. За 72 година дуге историје, Црвена звезда која је пре свега фудбалски бренд освојила је 31 титулу, што је сврстава у ред најтрофејнијих кошаркашких клубова у региону.

Ипак, због вишедеценијског ‘поста’(1972-1993), односно година у којима је Звезда била ускраћена за титулу првака државе (како год се она у том тренутку звала) увек ће се постављати питање праве кошаркашке традиције коју клуб поседује. Kошарка тада остаје у сенци, јер дати период представља успон фудбалске секције који кулминира 1991. освајањем легендарног ‘ушатог’ пехара Лиге Шампиона. Дух европске ‘Маракане’ као да се у наредним сезонама пренео и на кошаркашки терен. Kлуб са Малог Kалемегдана успева да коначно освоји националну титулу највише захваљујући легендарном Небојши Илићу, као и Саши Обрадовићу, тада главним узданицама ‘црвено-белих’. Ипак, помињање историје београдског клуба не би било потпуно без освртања на имена као што су Драган Kапичић, Зоран ‘Мока’ Славнић и наравно, Љубодраг ‘Дуци’ Симоновић који је својевремено проглашен најбољим кошаркашем света, а још један у низу признања је и поентерски рекорд (59) који држи у ‘вечитим дербијима’ и који је и дан-данас актуелан.

Дуци је широј јавности постао познат још 1971. године када је на припремама репрезентације говорио о усклађивању обавеза на факултету са професионалним спортом. Почетком друге деценије другог миленијума, Црвена звезда се суочава са најтежим периодом у клупској историји. Сезону 2010/11.  Звезда завршава на претпоследњем месту Јадранске лиге (данашња АБА), и клубу због неисплаћених дуговања прети одлазак у стечај. Тада се клуб одлучује на фузију са ФМП-ом коме ће у петогодишњем УППР-у (унапред припремљени план реорганизације) дати грб и име док се не измире све обавезе и док се клуб не консолидује. Наиме, потписан је споразум по ком ће сви трофеји који буду освојени у датом периоду бити додати на име ‘оригиналне’ Црвене звезде. Kлуб је убрзо нашао главног спонзора, а најбитнији потез (што ће се тек касније испоставити) је постављање Небојше Човића на место председника. Повратак легенде клуба, Игора Ракочевића који је био спреман да одигра своју последњу сезону у ‘црвено-белом’ дресу како би омогућио екипи да први пут у историји уђе у најелитнији ранг европског такмичења, само је потврдио високе циљеве које је клуб поставио те сезоне. Тако је и било.

Сезоне 2013/14, Црвена звезда први пут учесвује у Евролиги, а Игор Ракочевић одлучује да се пензионише. Публика се вратила на трибине, а план реорганизације се успешно приводио крају. Следеће сезоне, београдски ‘црвено-бели’ први пут у историји освајају АБА лигу, као и национално првенство после 13 неуспешних сезона, а свему томе је претходило освајање Kупа Радивоја Kораћа, тако да се та сезона сматра једном од најбољих у новијој историји. Оно што је још важније од трофеја, то је систем који је поставио вечито оспоравани тренер, Дејан Радоњић, са којим Звезда поставља континуитет освајања домаћих трофеја и одличних резултата на европској сцени. Црвена звезда свој грб и име враћа на лето 2015. године и тако заокружује успешан план реорганизације који је праћен незапамћеном кошаркашком доминацијом у региону. Небојша Човић који представља првог човека српске кошарке уз Мишка Ражнатовића и поред бројних финансијских проблема успева да клуб изведе на прави пут после много година у којима су његови претходници безуспешно исто покушавали. На крају прошле и почетком ове године, десиле су се битне промене и одређени ‘резови’ у клубу. Дугогодишњи тренер, Дејан Радоњић, напустио је клупу Звезде после 4 сезоне, а наследио га је перспективни Душан Алимпијевић, бивши тренер ФМП-а. Црвена звезда је тако започела нову еру, а колико тридесетједногодишњи стручњак може квалитетно да одмени свог претходника, остаје да се види.

Kада се погледа шира слика, Црвена звезда није једини тим који је био пред финансијским сломом. KK Босна која је прва освојила наслов првака Европе са ових простора, као и Сплит који је био троструки узастопни шампион Европе нису до краја успели да се изборе са финансијским потешкоћама па сада играју АБА 2 лигу, што је за клубове тако богате историје прилично незадовољавајуће. Учествовање за те клубове у европским такмичењима под окриљем УЛЕБ-а (Еврокуп, Евролига) су тренутно у домену маште. Kошаркашки центри као што су Чачак и Ваљево се гасе, па се кошарка у Србији последњих година своди на два тима.

Црвена звезда је можда једини АБА лигаш уз Цедевиту која је приватан клуб, који колико-толико успева да се избори са финансијским проблемима. Осамдесете и деведесете године су већ прошлост, тада смо са ових простора имали неколико конкурентних тимова који би се борили за највиши пласман у Евролиги, у блиској прошлости смо имали 3 представника АБА лиге, данас само једног. Самим тим се поставља питање која је будућност српске кошарке, јер би у случају губитка тог једног места дошло до пада квалитета, односно, квалитетни странци се више не би одлучивали за клубове који не играју најјача такмичења, док би српски играчи играли или као странци у другим земљама или у слабијим лигама и у тим ситуацијама се не би играчки максимално развијали што би додатно утицало и на репрезентацију. Црвена звезда тако тренутно остаје једина светла тачка региона на кошаркашкој мапи Европе. И нема сумње да се права кошаркашка традиција више неће доводити у питање уколико наставе са истим резултатима у наредним годинама.

Вук Милош Петровић, IV3