КК Партизан − клуб славне прошлости и неизвесне будућности

Финале фајнал фора у Истанбулу, 16. априлa 1992. године.

Са једне стране Хувентуд, најквалитетнији шпански клуб у то време предвођен сјајним Американцима, a са друге стране, Партизан. Голобради Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић водили су тада најмлађу екипу, са просеком година 21,7 до крова Европе. У том легендарном финалу, Шпанцима је пресудио поменути Александар Ђорђевић тројком у последњој секунди и тако најавио блиставе године југословенске школе кошарке у којима је у већини случајева учествовао као главни актер.

Под тренерском палицом Жељка Обрадовића који је баш пред ту сезону патике заменио ципелама на предлог Драгана Кићановића, црно-бели су били нерешива енигма за све екипе Старог континента. Редом су падали великани попут Кнора, Ариса и миланског Филипса који је представљао најјачу екипу у то време. Занимљив податак је да је Партизан због санкција своје мечеве морао да игра на гостујућем терену, у Фуенлабради и тиме овај успех још више добија на значају.

Тада Партизан у потпуности добија свој идентитет по ком је препознатљив и данас у свету кошарке. Развијање младих играча, пожртвовање на паркету, победе над великим именима европске кошарке која су поседовала неупоредиво већи буџет од београдског клуба, све то уз безрезервну подршку навијача са трибина сачињавало је препознатљивост Партизана све до 2014. године и одласка најтрофејнијег тренера у историји клуба, Душка Вујошевића. Од тада, клуб се не такмичи у најелитнијем рангу европског такмичења, самим тим је изгубио подршку одређених спонзора што битно диктира квалитет екипе у свакој следећој сезони.

Партизан треба да има шампионски тим или да га ствара – рекао је једном приликом управо Душко Вујошевић. Последњих година екипа је састављана од ветерана који долазе у Партизан углавном да оживе своју каријеру и да после једне сезоне напусте црно-беле. Младих играча нема, омладинска и кадетска школа нису ни близу квалитетне као што су биле ранијих година, уз једну опаску да им се ни не посвећује довољно пажње, па чак и они који буду квалитетни се одлучују за неке друге путеве у сениорској кошарци који им гарантују успехе и правилно развијање.

Партизан нема шампионски тим, по свему судећи није на добром путу ни да га створи, тако да се поставља питање каква је судбина европског гиганта и најуспешнијег кошаркашког клуба са наших простора? Некада се препознавао рад и систем, а сада нема ни једног ни другог. Евидентно је да Партизан чекају бољи дани, јер једноставно горе не може. А када и како? Ни не наслућује се одговор на ова питања, а навијачима само остаје да наставе да испуњавају трибине до последњег места у нади да ће се у хали  Александар Николић опет чути химна Евролиге и песма гробара.

Вук Милош Петровић, IV3