Наши пројекти из историје

Хмм… још 12 минута до краја часа. Читава вечност, пре бих рекла. Не! Држи отворене очи! Не спава ти се! Ово је битно! Ајде, онда, молим те, мало се концентриши. Ево још мало па ће да звони…

Да ли вам је ово познато?  Ако су ваши одговори потврдни, стварно ми је жао. Код нас, на часовима историје то не изгледа тако. Тачније, наша професорка тако нешто не би себи дозволила. А ни нама. Због тога, ево нових изазова…

То је било једног дана када нам је професорка, ја бих рекла, прочитала мисли. Био је септембар, било нам је врло топло и и даље смо били жељни авантура, које су се тек пре неколико дана завршиле заједно са летњим распустом. „Колико добро познајете свој град?“, питала нас је. Пре него што смо муњевито и рефлексно кренули да узвикнемо како одлично познајемо, ипак смо се ту зауставили и сами запитали. Професорка је приметила наше замишљене и помало збуњене изразе, па је наставила са представљањем пројекта. „Дакле, свакој групи сам задала по 6 загонетних појмова. Може бити да је у питању знаменита личност, грађевина, културна, верска установа, можда чак и неко место давно заборављено. Ваш задатак је да откријете шта је у питању, а затим и да истражите и научите о чему је тачно реч. Ваша стечено знање треба да изнесете пред камером (вероватно вашег телефона, иза којег ће стајати колега из екипе (који ће се смејати до суза, то смо сами открили, а касније ћу и објаснити)) и све то да спојите у нешто што би требало да личи на филм од, отприлике, 10 минута. Највише бих волела да видим вашу креативност и лични печат.“

„Јесмо ли ми заправо у школи? Јесмо ли ми у Србији?“, помислили смо. Затим је звонило, и брзо смо потрчали да одушевљења разменимо међу нама и проспемо по уским ходницима наше школе.

И тако је изазов стављен пред нас

Не смем да заборавим и нешто што се одиграло годину дана пре овога. Тако да ћу се, на тренутак, осврнути и на то (али вратићу се касније, обећавам).

Историја, а можда и план и програм, довео нас је до династије Немањића. Схватајући важност, пре свега, наше историје, и желећи да нам пренесе исто или бар слично схватање и страст, професорка нам је задала први пројкат. На тај начин, моћи ћемо да се прлиближимо сами себи, Србима у средњем веку. Опет, подељени смо у групе, и свако је добио своју тему. Први део задатка био је да нашу тему презентацијом и излагањем представимо и остатку одељења. Други део задатка био је да све то што смо научили и показали склопимо у један, скоро па прави правцати, часопис – наравно, и овај пут, према нахођену наше маште и креатиовности. Морам рећи да је, после неколико непроспаваних ноћи, а провукла се и по која свађа, после треме и знојавих дланова пред излагање, али пре свега после додатног труда и рада, заиста било невероватно видети како се наше знање, за промену, претвара у нешто физички опипљиво и како нас гомила вршњачких главица са пажњом слуша.

Враћам се на наш филм. Дакле, добли смо изазов, правила, упутства и авантуре могу да почну. Верујте, главни проблем нам је био како да будемо посебни и оригинални. Али наравно, после недеља и недеља договарања и размењивања идеја, сложиле су нам се неке слике у глави. А и другим екипама око нас. Просто нико није могао да ћути о овој теми, овај пројекат је месецима био главна тема на ходницима, а и шире.

Затим, уследиле су и реализације идеја. Јој. То су биле неке сасвим нове муке, великих и малих размера и заиста чудних димезија. Ко ће да монтира видео снимке, ко ће да глуми Лазу Костића, ко ће да истражује, а ко да пише сценарио? По природи карактера чланова наше групе, улоге су се поделиле. Ја лично, током овог пројекта, изненадила сма се како се у мојим другарима буди жеља и ентузијазам према раду. Најискреније, свако је допринео на свој начин, у истој мери и још поред тога сви смо били узбуђени и одлично смо се забављали. Групе су биле насумично биране, што је на почетку свима помало сметало, али то нас је довело до тога да проведемо више времена и да боље упознамо неке које чак сваки дан виђамо. И морам вам рећи да је провод био незабораван. Зар то није дивно?

Ако икада будете желели да снимате нешто у сред центра града, будите спремни да вас буде срамота док стојите испред најстарије куће у Новом Саду (која се такође налази у најпрометнијој улици у Новом Саду) и говорите јасно и гласно о њој, док за то време ваш друг малтене лежи на бетону у Змај Јовиној, како би успео да ухвати ваш најбољи кадар. Не брините, све смо то превазишли после отприлике 7 минута. А снимања су умела да трају и по сат и по – два. Тако да смо највише времена потрошили, на духовите опаске пролазника, на „јао, ај опет, мооолим те“, на 157 покушаја, на смејање до суза, као и на болове у стомаку од смејања, и наравно на чуђење грађана, и на објашњавања и хваљење нашим пројектом радозналим особама од 7, па до 77 година.

Резултат свега овог су стотине и стотине слика и видеа, који ће нам остати као дивна успомена на још дивније авантуре. Резултат је такође и свест о томе колико је наш Нови Сад леп. А јесте, заиста је прелеп. Никад више нећемо шетати улицама и гледати само оно што је у нивоу наших очију. Сада гледамо и према горе. Многе зграде имају тај део изнад нас, који врло често уме да одузме дах. Уверите се и сами. Нови Сад је такође и врло значајан град и место, са врло значајном и бурном историјом. А сазнали смо и да ходамо улицама, пролазима којима су ходали велика имена. Већа од нас и од наше мале, вољене Србије. Они који су за ту Србију посветили дела која се зову живот. Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Јаника Балаж, Лаза Костић. Није ли то невереоватно? То смо ми, на нашу срећу све, или можда само део тога, сазнали, а надамо се да ћете и ви. Ако не сами, онда помоћу наших филмова.

Морам напометнути да су нам истраживања показала колико не знамо о граду у којем живимо, у којем се већина нас и родило, као и о здањима поред којих свакодневно пролазимо. Али ми смо сада поносни становници Новог Сада који, док шетају с неким или сами, умеју да кажу и по пасус – два више него остали. Тако да наша професорка и ми, њени поносни ученици, радимо на томе да има што мање тих „осталих“.

Након свих слатких мука, а и за време њих, ми смо се осећали као да нисмо обични ђаци, гимназијалци. Него да смо нешто више. Да смо ВЕЛИКИ. У сваком смислу и бесмислу те речи. А то и јесте нешто што је оставило најјачи утисак на нас. То је нешто на чему има да се захвалаимо нашој професорки, Александри Поповић, и на чему ћемо јој заувек бити захвални.   У то сам сигурна.

 

Ива Субашић, 3/2

 

Одељење 3/2, на завршном задатку, Владичански двор и најстарији бунар у граду

 

 

 

Одељење 3/3, завршни задатак, скултпура Гвоздени човек

          Испред најстарије куће у Новом Саду, 3/2

 

Некадашњи Гранд хотел Мајер, заједнички задатак одељења 3/9

 

Детаљ са снимања, одељење 3/4

 

 

Скулптура Девојка са рогом изобиља-завршни задатак 3/4 одељења