Из угла ученика – рад на часовима историје

Пролази и последње пролеће мог четворогодишњег школовања, пролазе и нестају школски дани у средњој школи за коју ме веже много лепих успомена.
Сећам се као да је јуче било, када смо први пут дошли у школу. Све нам је било ново, непознато, али убрзо смо се спријатељили. Четири године проведене заједно у истој клупи, у истој школи, памтићемо свако на свој начин. Сачуваћемо лепе тренутке које смо заједно доживљавали, незаборавне екскурзије, излете, па и по неку препирку између нас.
Данас је већина нас одабрала свој пут у животу али сви смо макар једном рекли: ,,Шта ће ми ово ,зашто ово учим када ми никада неће требати?!“  Стварно, ретко ко се сећа шта смо то учили пре две- три године, пуно је информација са свих страна, све се лако и брзо заборави. 
Зато су управо пројекти на часовима оно што остаје дуго, дуго у нашem памћењу… 

Учење градива може бити веома тешко.

Наша професорка историје Драгица Илић-Николић је умела да нам градиво и важност познавања историје представи на забавнији и нама лакши начин. Она нам је у претходне четири године задавала разне забавне и креативне задатке на одређену историјску тему. 

Радили смо филм о Клеопатри, стрип о Александру Великом, сликовницу о досељавању Словена на Балкан , фото-албум о Немањићима, истраживали смо историјат Филозофског факултета, Музеја Војводине , бавили смо се радом новосадских галерија и позоришта, радили смо прилоге о новосадским гимназијама, припремили смо и модну ревију ,,Шетња кроз векове ”. 
Остала одељења су снимала филмове о француским владарима, Обреновићима, правили су новине на тему тоталитаризма, хуманизма и ренесансе, макете српских средњовековних манастира, изложбу фотографија везану за проглашење Стефана Немањића за краља, правили су календаре под називом  ,, Ја како историјска личност“. Сећам се да је једно одељење написало књигу песама и прича које су представљале сећање на јунаке Првог светског рата. 
У почетку смо мислили како је то још једна у низу обавеза, бојали смо се да ће бити напорно и досадно. Али, испоставило се да кроз овакав облик рада боље упознајемо историју и боље упознајемо себе. Многи од нас нису ни знали за шта су све талентовани.
Требало је писати сценарије, режирати, снимати, монтирати, лекторисати, графички уређивати, цртати и шити хаљине за ревију… У питању је озбиљан рад – прво професора који све осмишљава,  организује , планира, води ученике кроз процес реализације а такође и велико залагање ученика да би све испало добро.
Сећам се нашег првог задатка – филм о Египту и Клеопатри. Били смо први разред, прво полугодиште, нисмо се познавали. Професорка је направила план и задужења, одредила рокове. Састали смо се, мало стидљиво продискутовали о свему, поделили улоге . Искрено, сумњали смо да ће нешто од свега тога бити. Неколико дана касније почело је снимање. Свако је предано радио свој део задатка, на крају је све то склапано и поправљано ако нам се нешто није свиђало. Сваку сцену смо понављали безброј пута, умирали смо од смеха и током снимања и после, када смо гледали филм. Уживали смо у креирању одеће, шминкању, репликама

…Остајали смо после часова у школском дворишту где смо кроз мале сукобе, смех, сарадњу и труд снимили свој први филм! Мислим да смо већ тада схватили шта је стварно циљ оваквог рада. Није то само петица из активности, то је много више. У суштини, мото оваквих пројеката је „Не скривај своје таленте, настој да их користиш. Чему би користио сунчев сат у сенци?“. 

Последњи пројекат је био нешто посебно. „Водим те на једно место…“- то је био наш лични истраживачки пројекат. Да ли знаш нешто о својој улици, о свом месту? Да ли знаш зашто је твоја улица добила баш то име? Како си ти провео своје детињство у њој? Од када сте ти и твоја породица ту? Да ли би отишао у већи град ? Све су ово питања са којима смо се сусрели. У тим папирима, текстовима, фотографијама ,налазе се сва сећања на наше детињство и одрастање . Битно је истаћи да смо радећи овај задатак доста научили о историји места где живимо као и о историјату наше улице. Часови на којима смо презентовали наше радове били су испуњени пријатном атмосфером са пуно смеха и осећања. 

Овакви пројекти су веома важни за будуће ђаке, као што су били и нама. Надам се да ће професорица Драгица Илић-Николић и наредним генерацијама осмишљавати овакве и сличне изазове. Као прво, ми ћемо се сећати ових пројеката и самим тим и чињеница из градива које смо користили у раду. Такође, ми кроз овакве радове боље упознајемо своју прошлост, себе и своје могућности. И најважније, развијамо односе у разреду и дружимо се. Сматрам да су овакви радови битни у раду на часу и да би требали да буду уведени у све предмете.

мај 2017.
Елена Тадић, IV8